Ako krenete u šetnju Kelnom, posebno kroz gusto naseljene gradske četvrti, i to ne bude baš šetnja od desetak minuta, nego onako malo ozbiljnija tura, vrlo lako će se desiti da u nekom trenutku u vazduhu osetite opojan miris spaljene marihuane. Miris je oštar, specifičan i lako ga je razlikovati od svih drugih mirisa na ulici. Ili u parku. Doduše, pošto se oseća nadaleko, nije ga lako lokalizovati ako u blizini baš direktno ne vidite ko to puši džoint.
I potpuno sam siguran da je situacija vrlo slična i u drugim većim gradovima. U kojima je do marihuane lakše doći nego u manjim sredinama gde „svako svakog zna“.
Doduše, pušači marihuane koji to rade na primer na kelnskim ulicama ili u parkovima, drže se diskretno. Obično su zaklonjeni od radoznalih pogleda.
Još uvek... a to će se možda uskoro promeniti. O zakonskim odredbama o konzumiranju kanabisa u Nemačkoj koje se upravo nalaze u fazi važnih promena – saznaćete više detalja za koji minut.
Sasvim drukčiju situaciju imamo na primer u Holandiji, recimo u Amsterdamu, gde gospođa na klupi mirno mota i pali svoj džoint i to odavno više nikoga ne zanima. U Holandiji je konzum kanabisa dekriminalizovan a posedovanje do 5 grama je legalno.
Tamo se u takozvanim coffeeshop-ovima prodaju sve moguće sorte marihuane i hašiša, a svaki coffeeshop je istovremeno i lokal u kojem može da se sedi i puši džoint, solo ili u društvu, uz muziku i naravno razne vrste bezalkoholnih pića.
I tu - za razliku od drugih vrsta kafea, kafana i restorana – ne važi zabrana pušenja u javnim prostorima.
No, ni u Holandiji kanabis nije potpuno legalizovan. Prodaja u coffeeshop-ovima je dozvoljena. Kanabis tamo najnormalnij može da se plati karticom kao i gotovinom, unutra postoji „meni“ sa cenovnikom, dakle sve izgleda normalno, ali sasvim je drugo pitanje kako coffeeshop uopšte dolazi do robe. Izgleda da se organi vlasti ne trude previše da kopaju po tome, iako im je poznato da se u velikom broju slučajeva radi o kupovini od švercera ili osoba ili organizacija – da ih tako nazovem – koje robu ne obezbeđuju na legalan način.
Još drukčije je u zemlji koja ima najliberalniju moguću politiku kada je reč o kanabisu – Urugvaju. Krajem 2013. godine urugvajski parlament – u kojem su većinu imali predstavnici levičarsko-socijalističke vlasti – izglasao je potpunu legalizaciju kanabisa.
Otada je prodaja kanabisa je u toj zemlji u rukama - države.
Cilj te legalizacije je, između ostalog, bio i da se suzbije crno tržište koje je cvetalo. Na tom tržištu se prodavao uglavnom kanabis iz Paragvaja zvani „Brickweed“ koji je često bio nečist, recimo, kontaminiran sporama plesni. Tako da je iza legalizacije bila i namera da se zaštiti zdravlje konzumenata. Osim toga, to je i dobra prilika za uzimanje poreza – tako da je svima dobro.
Tako je donet zakon koji omogućava svakoj osobi starijoj od 18 godina koja ima prijavljen boravak u Urugvaju da privatno ili udružena sa drugima uzgaja sopstvene biljke. Udruženja se službeno zovu „klubovi“. Članska karta nekog kluba ovlašćuje osobu da uzgaja kanabis. Onaj ko nije u klubu, mora da se pojedinačno registruje kao privatni uzgajivač.
Privatni uzgajivač sme da gaji najviše šest biljaka kanabisa i maksimalna težina njegove godišnje berbe je 480 grama. Takva osoba ne sme da prodaje marihuanu.
Što se tiče klubova, oni smeju da imaju najmanje 15 a najviše 45 članova. Svi se obavezuju da neće davati – ni prodavati – kanabis osobama koje nisu članovi kluba. Svaki klub sme da uzgaja najviše 99 biljaka odjednom i svaki član sme da koristi maksimalno 480 grama godišnje.
Svaki klub mora da dokaže i da pored gajenja biljaka detaljno informiše svoje članove i o svim relevantnim zdravstvenim aspektima konzumiranja kanabisa.
Ostaje pitanje: kako do „trave“ može da dođe osoba koja nema načina da je sama gaji i nije učlanjena ni u kakav u klub. – Tako što, ako je starija od 18 godina, i naravno, ako ima prijavljen boravak može da kupi robu u apoteci gde je prodaja ograničena na 10 grama po kupovini.
I takve osobe moraju biti registrovane – kao kupci, što znači da ne mogu biti istovremeno registrovane i kao uzgajivači.
Sve je to lepo regulisano na papiru, dok u praksi ima velikih problema sa snabdevanjem kvalitetnom marihuanom, posebno u seoskim regionima, i u čitavoj državi odgovarajuću licencu imaju samo 24 apoteke, tako da još uvek postoji paralelno crno tržište.
Sve ove detalje o Urugvaju navodima sa jednom „zadnjom namerom“, naime, reč je o modelu koji se smatra vrlo naprednim i od kojeg je i nemačka vlada „prepisala“ neke stvari. O tome više malo kasnije. Da prošetamo još malo drugim zemljama – svugde ima interesantnih rešenja, pogotovo ako znamo da je u igri i veliki novac.
Evo, na primer, kako je u Kanadi. Tamo je od 2018. godine sve regulisano kao i u Urugvaju, s tim što je tamo tržište privatizovano. To znači da kanadska država izdaje dozvole osobama i preduzećima koji sa svojom marihuanom hoće da izađu na tržište i budu konkurentni.
To je dovelo do mnogo veće ponude nego u Urugvaju a i sistem cena je mnogo dinamičniji. Doduše, reklama podleže strogim ograničenjima a svi proizvodi od kanabisa se prodaju u jedinstveno regulisanim pakovanjima.
U Sjedinjenim Američkim Državama je 2014. Počela postupna legalizacija i prodaja marihuane u specijalnim lokalima. 2020. Godine je prodato „trave“ za 20 milijardi dolara, a 2021. za 26 milijardi. Predviđa se da će prodaja 2025. biti uvećana na 45,9 milijardi dolara godine, prenosi CNN, pozivajući se na podatke "Marihuana biznis dejlija" (MBD).
Prema podacima Nacionalne konferencije državnih zakonodavnih tela, više od dve trećine američkih država je legalizovalo medicinski kanabis, a 18 je legalizovalo kanabis i za takozvanu rekreativnu upotrebu.
(Ne znam kako Vi, ali meni je ovaj naziv „rekreativna upotreba“ malo smešan. „Rekreacija“ je za mene uvek bila sinonim za rekreativno bavljenje sportom. Malo mi je čudno, ne sećam se da je iko ranije pisao da ljudi piju pivo, vino ili rakiju, ili da puši cigarete „u rekreativne svrhe“.
Znam da je potrebno razlikovati upotrebu „u rekreativne svrhe“ zato što postoji i konzum kanabisa u medicinske svrhe, ali sve mi se nekako čini da je dovoljno reći „pušenje marihuane“ ako nije na lekarski recept.)
Šta se dešava u složenim odnosima marihuane i nemačkog zakonodavstva, o tome nas informiše moj kolega Nenad Kreizer. Nenade, zakon o kanabisu je jedan od središnjih planova vlade, o njemu se priča od samog dolaska na vlast. U kojoj fazi je proces donošenja ovog zakona trenutno?
Nakon što se vlada još na jesen dogovorila oko nacrta zakona on je na snagu trebao stupiti početkom godine ali je zbog nekih dopuna i promjena čitav parlamentarni proces odgođen tako da je Bundestag tek prošlog petka glasovima vladajuće koalicije odobrio ovaj zakon. On bi prema sadašnjim planovima na snagu trebao stupiti početkom četvrtog mjeseca.
Ali i taj datum je pod znakom pitanja?
Da jer o ovom zakonu 22. marta/ožujka raspravlja Bundesrat, tijelo saveznih zemalja. Ovaj dom parlamenta doduše ne mora dati zeleno svjetlo zakonu ali može odgoditi njegovo stupanje na snagu i to time što bi neka od saveznih zemalja mogla zatražiti dodatna savjetovanja. To je već najavila Bavarska koja se ovom zakonu od samog početka protivi.
Šta zakon konkretno predviđa?
Pojednostavljeno rečeno, zakon po prvi put u njemačkoj povijesti legalizira ograničeno posjedovanje kanabisa za privatnu upotrebu: i to u javnom prostoru 25 a u privatnom, dakle kod kuće 50 grama. Zakon dozvoljava i posjedovanje tri biljke kanabisa za uzgoj za vlastitu upotrebu.
Je li konzumacija u javnom prostoru dozvoljena?
Jest ali ne u radijusu od 100 metara oko vrtića, škola, dječjih igrališta ili sportskih terena. A također nije dozvoljeno uživanje kanabisa ili marihuane u pješačkim zonama između sedam ujutro i osam navečer.
Zakon ne predviđa slobodnu privatnu prodaju nego samo organizovano preko klubova. O kakvim se klubovima radi?
Znači pored privatnog uzgoja za vlastite potrebe, bit će moguće kanabis nabaviti preko nekomercijalnih uzgojnih kolektiva i preko, kako si već rekao, tzv. kanabis klubova. Članstvo u tim klubovima će naravno biti moguće samo za punoljetne članove koji bi mogli ovim putem nabaviti do 50 grama kanabisa mjesečno. Za članove mlađe od 21 godine, samo 30 grama. Količina THC-a, dakle opojne tvari u kanabisu, ne bi smjela prelaziti određenu koncentraciju, koliko je to, za sada nije određeno.
U jednom kasnijem razdoblju je predviđena i legalna prodaja?
U drugoj fazi bi u odabranim saveznim zemljama bila testirana prodaja u specijaliziranim trgovinama. Ali i apotekama. Koji će to gradovi biti, za sada se ne zna ali su svoje zanimanje već izrazili, između ostalih, Berlin i Bremen. Bavarska je i tu protiv jer strahuje da bi moglo doći do turizma zbog droge kao što je to sada slučaj u Nizozemskoj recimo.
Kakva je bila pravna regulacija bila do sada?
Kanabis je kao i sva druga opojna sredstva s izuzetkom alkohola i duhana, spadao u ilegalne tvari. Dakle njihovo posjedovanje i konzumacija se nalazi na udaru zakona. No čak i u slučaju podnošenja kazne zbog posjedovanja kanabisa, državna odvjetništva su u pravilu zažmirila na oba oka i nisu podizale optužnice ako se radilo o količini kanabisa koja se smatra količinom za osobne potrebe.
Koji su argumenti vlade koja ustraje na ovom, za mnoge, centralnom projektu koalicijske vlade?
Najvažniji aspekt, kako je to više puta ponavljao ministar zdravstva Karl Lauterbach, je suzbijanje crnog tržišta i bolje kontrola kanabisa koji dolazi do konzumenata. Trenutno, kako kaže Lauterbach, nitko ne kontrolira što se zapravo u kanabisu nalazi a kontroliranim uzgojom i raspačavanjem bi se zaštitili i maloljetnici. Lauterbach kaže kako je dosadašnja politika prema drogama propala jer do kanabisa ionako može doći tko god to poželi a ovako bi konzumacija barem bila pod državnom kontrolom.
Koji su argumenti protivnika?
Pa upravo suprotni onima koje iznosi Lauterbach. Kritičari smatraju da će legalizacija kanabis približiti i onim maloljetnicima koji do sada nisu dolazili u kontakt s drogama. Liječnici tvrde da je posebice kod maloljetnika redovita konzumacija kanabisa opasna zbog trajnih posljedica po neke psihofizičke sposobnosti. Policija tvrdi da je kontrola planiranih udruga i klubova praktički nemoguća a pravosuđe strahuje od porasta broja sudskih tužbi zbog, kako se navodi, nepreciznosti i nedorađenosti zakona.
Političari koji kritikuju delimičnu legalizaciju konzumiranja kanabisa, kako to argumentuju?
Mnogi, i tu govorimo o onim političarima koji su još blagi u svojoj kritici, također predbacuju da je zakon na kraju ispao prekompliciran i nedorečen.
Oni koji u svojoj kritici idu još dalje, vladu optužuju da djeluje neodgovorno te da novi zakon ne samo da neće spriječiti uspon od lakših prema težim drogama, nego će i povećati broj onih koji ulaze u svijet droga. Bavarska ministrica zdravstva Judith Gerlach je rekla kako joj nije jasno zašto vlada usprkos svim ogradama pravosuđa, policije i zdravstvenih radnika ustraje na legalizaciji kanabisa.
U mnogim delovima sveta pušenje marihuane je kriminalizovano. U Rusiji je, recimo, kanabis u svakoj varijanti ilegalan. Zabranjeno je njegovo korišćenje čak i u medicinske svrhe.
Retki izuzeci su mogući samo u slučajevima kada državna preduzeća koriste kanabis kao „sirovinu“, da bi ga hemijskim postupkom pretvorili u druge kontrolisane supstance koje imaju medicinsku ili veterinarsko-medicinsku primenu, odnosno one koje potpadaju pod manje restriktivne propise.
Jasno je da su u Rusiji takozvano rekreativno korišćenje kanabisa, kao i uzgoj te biljke, kažnjivi. U zavisnosti od količine i težine kanabisa, kazne mogu da variraju. Osuđenim osobama prete zatvorske kazne u trajanju i do 20 godina, a ako su količine veće od 10 kilograma, moguća je i doživotna robija.
Legalnim se ipak smatra uzgoj kanabisa ako je sadržaj psihoaktivnog tetrahidrokanabinola u njemu manja od 0,1 odsto. Što ne vodi u stanje koje pušači marihuane žele da postignu.
No, to je još tolerantno u odnosu na Saudijsku Arabiju gde za posedovanje i konzum kanabisa može da se izrekne i smrtna kazna. Ne mora - ali može. Sve zavisi od suda. Neki su mogli da izbegnu smrtnu kaznu, poput jedne 24-godiđšnje Italijanke koja je u Džidi uhvaćena sa džointom koji je imala uz sebe.
Smesta je odvedena u zatvor, gde je provela šest meseci uz stalnu opasnost da će je pogubiti. To je bila izuzetno blaga kazna, ali se ne zna koliko za njeno puštanje na slobodu posle toga zaslužna italijanska vlada sa mogućim diplomatskim inicijativama ili garancijama. Da je zatočenica dobro prošla, jasno je i iz činjenice da su trojica prijatelja pomenute Italijanke – jedan Egipćanin, jedan Tunižanin i jedan Saudijac – koji su naprosto bili u njenom društvu osuđeni na po godinu i po dana zatvora.
U regionu politika nije tako liberalna kao nešto zapadnije u Evropi. U Srbiji, član 246. Krivičnog zakonika govori o neovlašćenoj proizvodnji i stavljanju u promet opojnih droga. U njemu je za to – kada se odnosi na marihuanu - predviđena zatvorska kazna od 2 do 8 godina. Ista kazna je predviđena i za svakoga ko nabavlja ili poseduje opremu i materijal za proizvodnju opojnih droga.
Ljude koji aktivno konzumiraju marihuanu, ali se ne bave distribucijom i prodajom, najviše pogađa član 246a – neovlašćeno držanje opojnih droga. Ukoliko učinilac poseduje supstance koje su proglašene za opojne droge u manjoj količini (za sopstvenu upotrebu), predviđena je novčana kazna ili zatvorska kazna do 3 godine. Postoji mogućnost i da se počinilac oslobodi kazne ukoliko otkrije nadležnima od koga je dobio narkotik.
Posle izmena Kaznenog zakona posedovanje droge za lične potrebe se u Hrvatskoj od 2013. godine više se ne smatra kaznenim, već prekršajnim delom. Oni koji konzumiraju drogu za lične potrebe više ne završavaju u zatvoru već se upućuju na lečenje. Oni koji trguju i navode osobe na konzumiranje mogu da dobiju zatvorske kazne. Ideja iza ovog zakona je bila da stvarni počinioci, odnosno oni koji proizvode, trguju i navode ljude na konzumiranje droge idu u zatvor. Konzumenti, s druge strane, odgovaraju prekršajno te imaju priliku i obavezu lečenja, odnosno tretmana.
Od 2015. U Hrvatskoj kanabis može da se koristi u medicinske svrhe prema pravilniku Ministarstva zdravlja, kojim se dopušta njena upotreba za obolele od multiple skleroze, karcinoma, epilepsije i side. No ne radi se o „travi“ kao takvoj već o lekovima koji sadrže njen glavi sastojak tetrahidrokanabinol. Potpune legalizacije kanabisa za medicinske svrhe – još nema.
A tako je i u Bosni i Hercegovini. Medicinska upotreba kanabisa još nije regulisana, a takozvana „rekreativna upotreba“ je zabranjena.
I krajnje je vreme i da razjasnimo šta bi bila zapravo „medicinska upotreba“ marihuane?
Kada se marihuana puši THC – tetrahidrokanabinol - ubrzano prolazi iz pluća u krvotok što nosi hemikaliju do mozga i ostalih organa kroz telo. Lakše se apsorbuje ako se unosi kroz hranu ili piće.
Bez obzira na način konzumiranja THC utiče na specifične molekule u moždanim ćelijama koji se nazivaju kanabinoidni receptori. Njih obično aktivira hemikalija koju proizvodi ljudski organizam i slična je THC-u. Ona učestvuje u uobičajenom razvoju mozga i njegovim funkcijama.
Najveća gustina receptora kanabinoida je pronađena u delovima mozga koji utiču na osećaj prijatnosti, pamćenje, razmišljanje, koncentraciju, percepciju vremena i koordinisane pokrete. Marihuana pojačava aktivnost endokanabinoidnog sistema, i prouzrokuje osećanje prijatne opuštenosti. Uzgredni efekti su izmenjena percepcija i koordinacija, problemi s razmišljanjem i rešavanjem problema i izmenjena sposobnost učenja i pamćenja.
Međutim, postoji nekoliko medicinskih stanja za koje bolesnici mogu koristiti medicinsku marihuanu. Medicinska marihuana postoji u različitim oblicima za upotrebu, uključujući ulje, tabletu ili kapsulu, tečnost koja može da ispari, sprej za nos i tradicionalno osušeno lišće i pupoljke koji se mogu pušiti ili jesti.
Marihuana se ne koristi za lečenje već za ublažavanje tegoba bolesti u sledećim bolesnim stanjima.
Lečenje simptoma AIDS-a. Glaukom. Neuropatija. Mučnina i povraćanje tokom primene hemoterapije u lečenju zloćudnih bolesti. Bolovi prouzrokovani psiho-fiziološkim bolestima (npr. u govorno-slušnom području). Spastičnost mišića i bolovi u udovima (multipla skleroza ili povrede kičme). Simptomi bolesti kretanja kao u Parkinsonovoj bolesti, Hantingtonovoj bolesti (smetnje kretanja i demencija), kod Turetovog sindroma sa motoričkim i vokalnim tikovima. Za poboljšanje varenja u bolestima poremećaja varenja. Kod gubitka telesne mase ili gladovanja. Kod mučnine i povraćanja svih vrsta. Protiv migrenozne glavobolje. Koristi se i u tretmanu epilepsije.
Postoji i tinktura kanabisa koja se koristi kao blago sredstvo kod problema, na primer, u digestivnom traktu, u toj tinkturi nema THC-a i ona može da se kupi u samoposlugama, drogerijama ili preko interneta.
Vrlo bi me zanimalo šta Vi mislite o ovoj temi, korišćenju marihuane u medicinske ali i „rekreativne“ svrhe i zato Vas pozivam da napišete o tome koji redak na mrežama – gde ćete nas lako naći.