Naš svet je pun kriza, počev od inflacije i nemaštine u pojedinim zemljama i regionima, preko ratova, pa sve do globalnih problema kao u periodu nakon proglašenja pandemije korona-virusa ili onoga što se naziva klimatskom krizom.
Uzmimo za primer SAD i krizu sa koronom. U vremenu nakon proglašenja pandemije, bruto-društveni proizvod se 2020. smanjio za 3,5 procenta. Plate zaposlenih koji nisu na rukovodećim pozicijama, odnosno četiri petine zaposlenih, samo od marta do septembra te godine su se isto tako smanjile za 3,5 procenta.
U tom periodu je gotovo 62 miliona građana SAD izgubilo radno mesto, a 12 miliona je izgubilo – zdravstveno osiguranje. Gotvo 100.000 preduzeća je zatvoreno. Istovremeno, imetak petnaestorice najbogatijih Amerikanaca se između marta i oktobra 2020. povećao za 53 odsto – na 1300 milijardi dolara.
Tada najbogatiji čovek na svetu, šef Amazona Džef Bezos, u tom periodu je postao bogatiji za 90.000 miliona dolara i postao prvi čovek čije je bogatstvo prešlo granicu od 200 milijardi dolara. Od sredine marta 2020, na njegov imovinski konto je svaka tri dana stizalo novih 1000 miliona.
Ta suma je dovoljna da se svakom od 900 miliona najsiromašnijih ljudi na svetu mesecima isplaćuje po 100 dolara i time se oslobode svih egzistencijalnih briga.
Od 2017. godine naovamo, Bezos je svakog sata bivao bogatiji za četiri miliona dolara.
Džef Bezos ni izdaleka nije jedini koji može da se pohvali zaradom takvih razmera. Osnivač Majkrosofta i finansijer desetina hiljada firmi, udruženja i organizacija širom sveta, kao i glavni finansijer Svetske zdravstvene organizacije Bil Gejts, tokom prvih osam meseci posle proglašenja pandemije postao je bogatiji za 20.000 miliona dolara.
Uopšte, rast bogatstva svih milijardera SAD u tih osam meseci iznosio je 931.000 miliona dolara. 931 milijardu.
Rast se stalno povećava
Pandemijski period je samo jedan primer za nejednaku raspodelu dobara na našoj planeti. Taj trend se nastavlja. Nedavno je velika konsalting firma Boston konsalting grup objavila svoj izveštaj o imućnom sloju. Slične analize manjeg ili istog obima su sprovele i razne druge analitičke grupe. Boston konsalting prenosi da su u Nemačkoj 2023. godine svoj finansijski imetak najviše povećali – superbogati.
Taj porast iznosi nešto više od 10 procenata.
Da naglasim još jednom: radi se „samo“ o superbogatima. Pa da vidimo najpre ko su ti ljudi. Koliko ih je. Prema trenutno najrasprostranjenijoj definiciji superbogatstva, superbogat je onaj ko raspolaže imetkom većim od 100 miliona dolara.
I tu već postaje jasno da među superbogatima ima više društvenih slojeva, ako se meri prema bogatstvu, i to se direktno izražava dužinom i veličinom jahti, privatnih aviona, dvoraca, vila, umetničkih kolekcija i drugih dobara.
Superbogati žive pre svega u SAD, ali i u Kini, a Nemačka je tu na časnom trećem mestu, a više detalja o tome ćete saznati od mog kolege Nenada Kreizera, pođimo, dakle, tragom činjenica o nemačkom superbogatstvu.
Nenade liste najbogatijih se svake godine željno iščekuju i spadaju među najčitanije tekstove…
Da, mogli bi reći da se radi o posebnom medijskom žanru. Tekstovi ovog tipa se obično ilustriraju jahtama ili basnoslovno skupim automobilima. Rijetko kad te članke prate portreti samih bogataša. Jer pogotovo kada se radi o Njemačkoj, bogataši su jako sramežljivi i izbjegavaju javnost.
Pa kad već govoriš o njemačkim superbogatašima, sigurno tu postoje neke ljestvice.
Moramo odmah reći da njemački superbogataši u međunarodnoj konkurenciji djeluju, najblaže rečeno, blijedo. Najbogatiji Nijemac, Klaus Michael Kühne, vlasnik logističkog koncerna Kühne&Nagel, je sa svojih 39,6 milijardi dolara tek na 32 mjestu svjetske rang liste. U usporedbi s prvim na svjetskoj top-listi, svima poznatim Elonom Muskom koji je prema Forbesovoj listi težak 210 milijardi dolara, najbogatiji Nijemac djeluje vrlo skromno.
Ostanimo za sada u Njemačkoj. Na prvom mjestu je dakle jedan vlasnik logističke kompanije. Čime se bave ostali najbogatiji Nijemci?
Pa nekako smo navikli da se među prvih deset redovito nalaze vlasnici poznatih trgovačkih lanaca Aldi i Lidl. Tako je i sada, s time što su obitelji Albrecht koje su na dva dijela podijelili svoj imperij Aldi, na sjever i jug, pali nešto niže na osmo i deveto mjesto ljestvice sa skromnih 15 i 13 milijardi dolara.
Dieter Schwarz, vlasnik grupe Schwarz kojoj pripadaju lanci Lidl i Kaufland, se nalazi na drugom mjestu njemačke ljestvice s procjenjenim bogatstvom od 38 milijardi dolara. Ovdje govorimo u dolarima zato jer su svi podaci s liste američkog časopisa Forbes koji jedni izdaje koliko-toliko pouzdane liste bogataša.
Jer, kao što smo već rekli, bogataši, a pogotovo njemački, ne vole toliko pokazivati svoje bogatstvo. No eto spomenuo si obitelj Albrecht i Schwarz, iza kojih stoje trgovački lanci. Ima li tu još nekih zvučnih imena?
Na trećem mjestu se nalazi obitelj Würth koja se proslavila trgovinom vijaka i inače raznih sistema polica i potrepština za sve obrtnike.
Četvrto i peto mjesto s oko 28 milijardi dolara dijele brat i sestra Quandt i Klatten koji su naslijedili većinu dionica bavarskom automobilskog koncerna BMW. I tu vidimo da iako se radi o vrlo poznatom brendu, zapravo malo tko zna tko se iza tog brenda nalazi.
Zapravo se imena njemačkih bogataša najčešće spominju u vezi s nekim kriminalnim slučajevima?
Da upravo spomenuta gospođa Klatten je postala žrtvom jednog prevaranta-ljubavnika a u međuvremenu pokojni Theo Albrecht, jedan od dvojice braće bivših vlasnika Aldija, je bio žrtva otmice nakon čega se niti jedna njegova fotografija nije pojavila u javnosti, sve samo kako ne bi bio prepoznat kao laki plijen za nove otmice.
Je li time lista njemačkih milijardera gotova? Nekako sam iznenađen da na njoj nema ljudi koji se bave informatikom, kao što je to slučaj u ostatku svijeta.
Lista nije gotova, upravo sam htio spomenuti Hassu Plattnera s oko 13 milijardi. On je osnivač softverske kompanije SAP i možda jedini koji je malo poznatiji u jevnosti i to prije svega zbog svoje mecenske uloge, on je recimo vlasnik muzeja Barberini u Potsdamu koja dobrim dijelom pohranjuje i njegovu kolekciju umjetnina i u međuvremenu je postao jedan od turističkih magneta.
Spomenuo si da njemački milijarderi nisu baš pretjerano bogati kada ih usporedimo s američkim ili drugim globalnim bogatašima. Pa ipak je situacija s raspodjelom bogatstva u Njemačkoj nazadovala posljednjih godina.
Da. Deset posto kućanstava u Njemačkoj posjeduje 60 posto bogatstva. Donjih 20 posto ne posjeduje gotovo ništa. Dakle ne može se govoriti o pravilnoj raspodjeli.
Stvar u ostatku svijeta je još gora gdje je koncentracija ultra bogatih još veća kao npr u SAD-u.
Iz ove zemlje dolazi i najviše milijardera, njih 735. Na drugom mjestu je iznenađujuće, Kina s 562 milijardera pri čemu treba reći da se utvrde superbogataša poput Hong Konga ili Macaua nisu uračunate iako se radi o kineskom teritoriju. Iza Kine dolazi Indija sa 169 milijardera i tek onda Njemačka sa 126 osoba koje posjeduju bogatstvo veće od milijarde dolara.
A kako izgleda globalna ljestvica bogatih. Spomenuo si na prvom mjestu Elona Muska. Tko se još nalazi među prvih deset?
Među prvih deset su sve redom državljani SAD-a s jednim izuzetkom, Bernardom Arnaultom iz Francuske. Vlasnikom holdinga kojem pripadaju najpoznatije luksuzne marke poput Diora ili Louis Vuittona.
No na ovoj listi se za razliku od njemačke uglavnom nalaze ljudi koji su se obogatili tzv. New tech kompanijama..
Da, možda uz iznimku Warrena Buffeta koji se obogatio špekulacijama na burzi. Ali da, u pravu si: tu su poznata imena poput Marca Zuckerberga, vlasnika Mete tj. Facebooka. Pa onda Sergej Brin i Larry Page, vlasnici Googlea. Bill Gates iz Microsofta i Jeff Bezos vlasnik Amazona.
Eto bio je to Nenad Kreizer, a ja ću se ponovo malo više usredsrediti na SAD, zemlju u kojoj, kao što je to 2019. godine rekao Noam Čomski, „današnja nejednakost gotovo besprimerna“. Čomski, koji je dugo radio kao profesor na Masačusetskom institutu za tehnologiju, utvrdio je da superbogati zapravo drže u svojim rukama sudbinu države, ili kao što je to napisao u svojoj knjizi „Rekvijem za američki san“, superbogati „naprosto dobijaju šta hoće i u osnovi određuju šta se dešava“.
To mišljenje je potvrdio i poznati politolog Džefri Vinters sa Univerziteta u Ilinoisu koji takođe tvrdi da superbogati upravljaju politikom i medijima u SAD. Prema podacima iz njegovih studija, superbogati čine samo deseti deo jednog procenta stanovništva SAD – to je 300.000 ljudi.
"Danas su SAD oligarhija"
Sociolog Piter Filips koji je godinama predavao na Sonoma tejt univerzitetu u Kaliforniji, bio je načelu istraživanja u kojem je utvrđeno da superbogati u SAD kontrolišu medije, vladu i vojsku. On prenosi da je glavni cilj superbogatih da na svoje investicije ostvare dobit od 3 do 10 odsto ili više, bez obzira na to kolikom broju „normalnih“ ljudi će to možda naneti štetu. Za vreme velike finansijske krize iz 2008. godine, nastale nakon bankrota banke Liman Braders (Lehmann brothers) država je intervenisala i potrošila milijarde dolara na spasavanje banaka i investitora, što je dovelo do bitnog povećanja državnog duga. Vlasnici kuća koji pripadaju srednjem sloju nisu dobili pomoć, baš kao ni većina preduzeća srednje veličine.
Bivši američki predsednik Džimi Karter je 2015. godine izjavio da u SAD superbogati drže konce moći u svojim rukama. Kao gost poznate novinarke Opre Vinfri, Karter je rekao: „Danas su SAD oligarhija. Političko podmićivanje odličuje o tome ko će biti nominovan kao predsednički kandidat ili biti izabran za predsednika, a isto važi za guvernere saveznih država, senatore i poslanike Kongresa“.
Karter je dodao da svi predsednički kandidati moraju imati najmanje 300 miliona dolara na raspolaganju – za troškove izborne kampanje. To je suma koju ne može da sakupi niko iz srednjeg sloja ili nižih društvenih slojeva. Ne samo Bela kuća, već i Senat sa svojih 100 senatora, kao i Predstavnički dom sa 435 poslanika, gotovo se u potpunosti nalaze u rukama superbogatih, pri čemu u tome nema razlika između Demokrata i Republikanaca.
„Onaj ko sedi u Kongresu može skupo da proda svoj uticaj“, rekao je Džimi Karter: „Mi smo postali oligarhija umesto demokratije, i mislim da je to najveća šteta za fundamentalne etičke i moralne standarde američkog političkog sistema koju sam video u životu“, rekao je Karter Opri Vinfri.
Mnogi smatraju da je za svaku pohvalu to što je Opra Vinfri emitovala te Karterove reči, jer ona sama sa imetkom od tri milijarde dolara spada u superbogate građane SAD, pa i televizija na kojoj je intervju emitovan pripada njoj.
Ne strahuju od posledica svojih reči
Doduše, superbogati ionako mogu da pričaju šta god hoće bez straha od posledica sa kojima bi mogao da se suoči neki običan građanin. Jer i oni superbogati koji nemaju svoje medije, poput Opre Vinfri, oni imaju slobodu govora o kojoj drugi mogu samo da sanjaju. Američki istraživački novinar Viljem Koan (William D. Cohan) koji je nekada bio bankar na Vol stritu, u februaru ove godine je o tome napisao poveći esej za Njujork tajms. On tu piše da bogati ljudi vladaju veštinom pretvaranja finansijskog kapitala u društveni uticaj. Kao primere je naveo Donalda Trampa i Ilona Maska, koji su, kako piše, otkrili da su društvene mreže nefiltrirani raj u kojem imaju veće slobode izražavanja od drugih.
„Samostalni milijarderi na društvenim mrežama mogu da kažu šta god hoće bez straha od ekonomskih i političkih posledica“.
To je živo pokazao upravo Ilon Mask na jednoj konferenciji koju je u novembru prošle gopdine organizovao upravo Njujork tajms. Voditelj konferencije je upitao Maska kako komentariše činjenicu da sve veći broj firmi u objavljivanju reklama bojkotuje njegovu platformu X. Mask je rekao da ni ne želi da se na njegovoj platformi reklamiraju oni koji hoće da ga ucenjuju novcem.
Mask doslovce: „Hoćete da me ucenjujete reklamom, novcem? Pa oda se j...e!“
Eto i sada me zanima ko će Maska da prokaže, kazni, ili na bilo koji drugi način sankcioniše zbog ovakvog ponašanja. Da sam ja rekao nešto slično na nemačkoj televiziji, verovatno sada ne bih vodio ovaj podkast. Hajde, kažem: verovatno. I naravno time ne želim da kažem da bih tako nešto zaista i rekao. Ali jasno Vam je šta mislim, nejednakost je u pitanju.
Novinar Viljem Koan je podsetio i da je Ilon Mask otpustio jednu od funkcionerki Tvitera, Jao Jue, nakon što je ona javno kritikovala njegovu uredbu o obaveznom prisustvu zaposlenih u kancelarijama. I tim povodom je u svom eseju postavio pitanje: „Šta zaista predstavlja sloboda mišljenja ako samo superbogati mogu da priušte sebi da se izražavaju slobodno i bez posledica?“ On smatra da smo na putu ka svetu u kojem je sloboda izražavanja luksuz koji sebi mogu da omoguće samo bogati ljudi.
Porez – ogromno poglavlje
Jedna od manifestacija sve veće nejednakosti je i plaćanje poreza. Ima beskonačno mnogo načina na koje bogati i superbogati uspevaju da izbegnu oporezivanje koje predstavlja neizbežnu sudbinu običnih smrtnika. Samo nabrajanje načina da se izbegne ili zaobiđe oporezivanje bi nam ovde oduzelo previše prostora, i jedna kompletna epizoda našeg podkasta bi bila prekratka za tako nešto. Zbog toga evo samo jednog zanimljivog primera iz Nemačke.
Prošle godine se povodom poreza i nejednakosti dosta pričalo o slučaju Volfganga Donherla (Wolfgang Donhaerl) koji je 2017. godine zajedno sa svojim sestrama nasledio zgradu sa 13 stanova i tri radnje – koji se izdaju. Finansijski ured mu je naložio da na tu ostavštinu mora da plati milion evra na ime poreza. Ako ne plati, grad će tu zgradu jednostavno prodati.
Donherl nije imao milion evra sitno – a rok za plaćanje je bio šest nedelja - i rešio je da podigne kredit i od njega plati porez. Njegov komentar je glasio: „Tu zgradu je 1901. godine sagradio moj deda i ona je uvek bila porodični posed. Zgrada je preživela jednu ekonomsku krizu i dva svetska rata“.
Ali eto – kada je vlasništvo bukvalno trebalo prepisati na njega, dobio je da plati milion evra. Jer – takav je sistem plaćanja koji je razrezao finansijski ured. On se temelji na vrednosti zemljišta na kojem se nalazi kuća. To samo po sebi nije neispravno, ali je suma ogromna i drugo, oni koji poseduju više od 300 stanova važe kao stambeno preduzeće i ne moraju da plate nikakav porez na to.
Iako je 2017. godine nemački finansijski sud presudio da klauzula o 300 stanova ne važi, finansijski uredi su izdali takozvani ukaz o neprimenjivanju sudske odluke. Drugim rečima, oni je ignorišu.
Ovaj slučaj je samo jedan mali primer iz velike riznice specijalnih odredbi o oslobađanju od poreza koje važe samo za superbogate. Evo još jednog primera: jedan vanbračni životni partner koji je od svog partnera nasledio 100.000 evra, mora da plati porez na 80 odsto tog nasleđa, dakle na 80.000 nasleđenih evra. Taj porez iznosi 24.000 evra. A neko ko nasledi firmu vrednu 50 miliona, može da prođe bez plaćanja ikakvog poreza na to. I sada dolazi najzanimljivije – iako je nemački Ustavni sud 2014. odredbe o porezu na nasleđe proglasio velikim delom neustavnim, ostale su još mnoge, i nađene nove, mogućnosti za oslobađanje od poreza.
Trenutno ne treba očekivati nove promene na planu oporezivanja superbogatih, jer je nemačko ministarstvo finansija saopštilo da ne treba ugroziti konkurentnost Nemačke u svetu.
Stvaranje zavisnosti – ustaljen mehanizam
Koliko oligarsi i superbogati svih vrsta utiču na politiku i događaje u svetu poput superbogatih u SAD, ne može da se proceni, ali jedno je jasno. Nejednakost se povećava, superbogati su sve bogatiji, i za njih ne postoje nikakve krize – osim onih koje mogu da prouzrokuju jedni drugima. Superbogati nisu jedna jedinstvena grupa koja vuče konce iz pozadine, već su heterogeni, i u mnogim slučajevima rade jedni protiv drugih. Ali, to je kao fudbalska Bundesliga – i pored međusobnih mečeva i borbe za prestiž i mesto na tabeli, Bundesliga funkcioniše kao jedinstvena mašina za pravljenje novca. I uvek ima ograničen broj klubova koji predstavljaju tu elitu, to društvo najboljih.
„Ko ima, njemu se daje“, izjavila je za ARD Dorotee Španagel (Dorothee Spannagel), ekspertkitnja za politiku raspodele u fondaciji Hans Bekler. To je jednostavna rečenica koja odražava suštinu institucionalne nejednakosti u svetu. A uticaj superbogatih u tom svetu je ogroman. Pre četiri godine me nije mrzelo da na sajtu fondacije Bila i Melinde Gejts pogledam kome oni sve doniraju novac u toku jedne godine.
Na listi je više od tri hiljade primalaca. Ako zanemarimo velike institucije poput Svetske zdravstvene organizacije, privatne organizacije sa velikim supranacionalnim ovlašćenjima i mnoge medije. Među kojima ima i nemačkih medija. Ali tu su stotine malih organizacija ili udruženja, biblioteka u jednoj afričkoj zemlji, udruženje za prava žena u nekoj drugoj afričkoj zemlji, neko je dobio 3000 dolara, neko 12.000, to su obrazovne ustanove u Evropi, na Balkanu, nevladine organizacije, ali su to sve strateški odabrane institucije koje u teškim vremenima sigurno neće kritički da se izraze o svojim donatorima. Drugim rečima, donatori su ih automatski podvrgli svojoj ideologiji stavivši ih u sukob interesa. Iako to nisu direktne investicije, jesu to na drugi način – radi se o stvaranju i očuvanju uticaja.
Svet superbogatih me neki put podseća na prostranstvo sa mnogo čistog vazduha izvan tegle sa mravima na koju liči život ostalih smrtnika. Kako izgleda Vama? Bilo bi mi drago da o tome prodiskutujemo na mrežama, ili čak u našem studiju. Zašto da ne?