Wellness - industrija: kako je nastala i kako se u njoj snaći?

Živimo u teškim vremenima. Svuda su nekakve krize. Mediji nas tako reći bombarduju neprijatnim vestima u prvom redu o stvarima nad kojima nemamo i ne možemo imati kontrolu. Slično je i na manje globalnom planu, u poslovnom i privatnom životu. Neki put mi izgleda da količina stresa u velikoj meri zavisi upravo od toga: od količine stvari nad kojima nemamo kontrolu, od mere u kojoj nas život udara sa svih strana i baca kao loptu u svim pravcima. A mi pri tome nastojimo da držimo neku liniju kretanja ka ciljevima – ako smo ih sami sebi definisali – ili bar ka nečem neodređeno „boljem“. Da sačuvamo svoj duhovni integritet na korist sebi i drugima. Da osvojimo mir sa svetom i sa sobom.

To nije nimalo lako. Reč je o problemu kojem se valja posvetiti. Opuštenost i ravnoteža duha se moraju negovati, strpljivo i uporno. A ako ne znamo tačno kako, tu su profesionalci koji znaju. Ma šta profesionalci – tu je čitava velnes-industrija!

U ležećem položaju mogu se primeniti autosugestivna gesla. Tako je to nazvao jedan od pionira duhovnog velnesa na Zapadu, Johanes Šulc, koji je 1926. objavio svoju čuvenu knjigu „Autogeni trening.“ Najbolje ležeći na leđima, potrebno je da se prepustite dejstvu autosugestivnih poruka kojih ima dosta, ali obično se počinje opuštanjem ekstremiteta, osećanju da su nam ruke i noge postale teške usled opuštanja. „Ruke su mi sasvim teške“ – ideja autogenog treninga je da se toj misli prepuštamo. Da je pustimo da nas obuzme. U autogenom treningu se ne ponašamo proaktivno, već vežbamo takozvanu pasivnu koncentraciju. Nešto će se desiti – nešto počinje da se dešava – nešto se dešava a mi ne želimo da ulažemo snagu u izazivanje te pojave, već je puštamo da se desi.

Postoje niži i viši stupanj autogenog treniga. Na višem stupnju, puštamo da nas obuzmu vizuelne predstave, najpre jednostavne boje, a potom sve više i više i kompleksne slike. Metoda se uči prilično lako, i prvi rezultati se javljaju posle srazmerno kratkog vremena: u stanju tako indukovane opuštenosti, disanje se smiruje, rad srca usporava, a naš duh je oslobođen ometajućih faktora, i može da se puni energijom mentalnog prostora u kojem nema nikakvih misli.
Čudo jedno, reći će mnogi, pa to je jedan od principa joge: zaustavljanje takozvanih partikularnih obrta u svesti. To su sve one misli i osećanja koja inače ometaju dubinsko opuštanje. Joga je takođe jedna od najstarijih poznatih metoda za postizanje duhovnog i duševnog mira. Osnovna načela koje koja je formulisao Patanjđali, indijski učenjak kojeg zovu i „otac joge“, objedinjena su u njegovom delu „Jogasutra“ koje je od samih početaka njegove popularnosti u bivšoj Jugoslaviji prevođeno kao „Izreke o jogi“.

Patanjđali je živeo između drugog veka pre nove ere i četvrtog veka nove ere – da ne bude zabune, jer mnogi smatraju da su načela joge formulisana mnogo ranije. Osim toga, mnogi ne znaju da je Jogasutru vrlo rano – negde oko hiljadite godine naše ere - na arapski preveo islamski erudita Al Biruni, tako da je joga i u islamu bila cenjena kao metoda, iako je njena verska pozadina, naravno, bila bitno drukčija.

Pošto iza joge stoje ogroman kosmogonijski sistem i verska načela, negde krajem 19. veka se na Zapadu javila potreba da se to nekako prilagodi zapadnom načinu života. Još jedna zanimljivost: ta inicijativa se nije javila na samom Zapadu, već je takođe potekla iz Indije, i to od majstora joge Ramakrišne. On je jednom od svojih učenika, Svamiju Vivekanandi, dao zadatak da upozna Zapad sa jogom. Da tamo tako reći započne joga-misionarstvo.

I tako je Svami Vivekananda zapucao u SAD i tamo upoznao zapadni svet sa jogom, a prava prilika za to je bio Svetski parlament religija koji je 1893. održan u Čikagu. Tamo su ljudi odjednom shvatili: gle, imamo dobro telesno zdravlje, ekonomiju i konzumentsko društvo – ali gde je tu pitanje o smislu života? Kamo spiritualnost?

Od tog istorijskog trenutka pa do svetskog buma joge prošlo je pola veka – tek za vreme i posle Drugog svetskog rata su naslednici Svamija Vivekanande počeli da osnivaju škole joge u zapadnim zemljama.

Tako gledano, autogeni trening se na samom Zapadu pojavio pre joge a njegov utemeljitelj Johanes Šulc je hteo da stvori metodu koja je potpuno nezavisna od kulturne i verske pozadine vežbača.

I time je inspirisao mnoge druge kreativne duhove koji su poželeli da oplemene zapadnu civilizaciju. A pošto su duh i telo neodvojiva celina, polako ali sigurno su počeli da se javljaju raznorazni pokreti, škole, kursevi i učenja o njihovoj vezi kroz sisteme duhovnih i telesnih vežbi. Stvorena je velnes-industrija. Njena odlika je stvaranje „paketa“ u kojima se pomenute dve komponente objedinjuju u nekakav originalan i koristan sistem.

Prema nedavno objavljenim statistikama, u 2023. godini je među Nemcima starijim od 14 godina bilo 24,5 miliona osoba kojima je velnes bio toliko bitan da su bili spremni da na njega potroše novac. To je nešto više od četvrtine odraslih Nemaca, i čvrst pokazatelj da u Nemačkoj – slično drugim zapadnim zemljama – postoje i jaka potražnja i jaka ponuda na planu velnesa.

No, baš kao što je slučaj i sa jogom na zapadu – i velnes je vrlo mlada privredna grana. Baš kao i sam izraz, za koji još nema jedne reči kojom bi mogao da se prevede na moj maternji jezik. Nastao je od dva engleska pojma, well-being i fitness, što znači „biti dobro“ i „biti u formi“.

Prema neformalnoj definiciji Nemačkog velnes-saveza, velnes je aktivna preventivna strategija rada na sopstvenom zdravlju koja pordžava pojedinca u nameri da svoj život oblikuje zdravo i produktivno i tako postigne zadovoljstvno životom neopterećenim hroničnim bolestima.

Velnes je u Nemačkoj nastao „tek“ krajem 80-ih godina. Pojavili su se autori knjiga, uglavnom džepnih izdanja, i novinari, koji su ga uveli u javnost, a onda je došao veliki „proboj“ sa osnivanjem Nemačkog velnes-saveza (Deutscher Wellness Verband, DWV) 1990. godine.

„Novi trend iz Amerike“ se oslanjao na telesne i duhovne principe joge, i ne samo nje, a poslovno je počela da ga razvija fitnes-industrija. Ona se tada upravo nalazila u zenitu nakon što se već nekih 10-15 godina pre toga i u delovima sveta gde engleski nije maternji jeziktrčanje zvalo „džoging“, a atletska gimnastika „bodi-bilding“ te jedan neodređeni skup telovežbi sa preznojavanjem već bio „in“ kao „aerobik“.

U svakoj od tih oblasti su postojale „ikone pokreta“ u vidu poznatih ličnosti kao što su Sidni Rom ili Džejn Fonda u aerobiku, ili Arnold Švarceneger u bodi-bildingu. Bilo je vreme da se započne nova delatnost. Da se otkrije lepota duhovnog i telesnog opuštanja u za to predviđenim, specijalnim prostorima, sa bazenima i raznim vrstama termalnih voda, sauna, džakuzija, mirisa, ulja za masažu, ikebana, mandala, ambijentalnog zvuka i ko zna čega još sve ne.

Odziv je bio više nego dobar. Telovežba je bila mnogo lakša nego u teretani, a potreba za opuštanjem i držanjem ravnoteže zadihanom svetu oko nas zaista velika i više nego legitimna. Šta je moglo da pođe krivo? Već sredinom 90-ih je Nemački velnes-savez inicirao veliku alijansu velnesa i turizma i iz sinergije različitih tipova hotela je nastao koncept „velnes-hotela“.

I tako je počelo veliko industrijsko jahanje na talasima velnesa, u koje su se uključili kozmetička, farmaceutska i prehrambena branša kao i ezoterike svih vrsta. Ukupan obrt samo u oblasti kozmetičkih artikala i sredstava za negu tela se između 1994. i 2000. godine povećao za 50 odsto. Dvehiljadite godine je on iznosio 10 milijardi evra u Nemačkoj.

Sinergije nisu tu prestale – u posao su se uključile i druge branše kao što su edukacije i izdavači, kursevi su počeli da se održavaju kako na narodnim univerzitetima tako i u privatnoj režiji, počelo je izdavanje novih magazina, časopisa, pojavili su se novi televizijski formati i naravno nepregledan broj savetodavnih formata, štampanih, radijskih ili televizijskih.

I naravno ne treba zaboraviti ni one koji indirektno zarađuju na velnesu, na primer, građevinsku branšu ili unutrašnju arhitekturu i slično. Zbog toga je zapravo veoma teško sistematizovati čitavu tu građu kako bi se napravila pouzdana procena obrta postignutog zahvaljujući velnesu.

Kada sam malopre pomenuo velnes kao „novi trend iz Amerike“, to se zapravo odnosilo na činjenicu da je tamo evolucija velnes-pokreta počela ranije – krajem 70-ih godina – ali u početku nije tako lepo napredovao zato što su u marketinške svrhe „velnesom“ proglašene mnoge već postojeće metode prevencije bolesti tj. održanja zdravlja i prvobitna ideja nije bila da se od velnesa napravi nekakav „autohtoni“ pokret, već da se njime „osveži“ zdravstveni sistem.

S druge strane, tamo su na samom početku reč brže-bolje uzeli eksperti sumnjivih kvalifikacija i sve to zajedno je najpre delovalo odbojno na ljude, i ozbiljan pristup je počeo tek krajem osamdesetih, znači vremenski gotovo paralelno sa ovim u Nemačkoj.

Meditacija je takođe, kao jedan od važnih principa joge i drugih sistema duhovnog zdravlja, stalno prisutna i u zapadnoj kulturi i komercijalnoj velnes-ponudi. Ne treba zaboraviti i neke opasnosti koje ona može da donese.

Ali da se vratimo još malo jogi, kojom sam tako reći počeo ovu današnju priču. To naravno nije slučajno, jer je joga vrlo važna komponenta velnesa – što ne mora uvek da bude jasno na prvi pogled. Toliko važna da se često ističe u prvi plan velnes-biznisa. Oko 70 hotela u Nemačkoj, na primer, ima pored svog imena ponaslov ili nadnaslov koji glasi: „joga-hotel“. I nema razloga da poneki i ne imenujemo. „Tripadvajzor“ (Tripadvizor), na primer, na prvom mestu svoje liste najboljih joga-velnes-hotela u ovoj zemlji po ocenama gostiju navodi hotel „Kralj Ludvig“ ili u originalu „Koenig Ludwig Inspiration Spa“ u bavarskom Švangauu. Jedno noćenje sa doručkom tu košta 320 evra. Znači za šest noćenja sa doručkom treba izdvojiti 2000 evra. Naravno, uz to postoje razne mogućnosti za dodatne obroke, ili zabave, ili aktivnosti poput vožnje bicikla i naravno ništa od toga nije besplatno. Tako da sve zajedno to na kraju izađe na 3000 evra ne računajući putovanje - kakvo god bilo.

Da li je velnes – ako hoćemo ozbiljno da mu se posvetimo u životu – skup i samim tim dostupan samo dobrostojećim sugrađanima? U jednom kelnskom velnes-centru sa velikim džakuzijem, finskom saunom i specijalnim tuševima, cena je „već od“ 25 evra po osobi – na sat! Što znači da pravi provod, zbog kojeg se tamo i ide, mora da prođe sa većom sumom. I već letimičan pogled na ponudu otkriva da tu ima zapravo dosta stvari koje za sam velnes nisu baš tako bitne, recimo, u garedrobi postoji fen za kosu a tu je i „separatni WC“, hajde dobro, osim toga, tu je entertejnment-sistem kojim može da se upravlja. Odlično, može da se bira muzika. A mogu da se naruče i hrana i piće i to „beskontaktnim putem“. Ne znam šta podrazumevaju pod „kontaktnim putem“ jer se ni u restoranu ne grlim sa konobarom kada naručujem ćevape, a kao jedna od specijalnih atrakcija je navedena i mogućnost da se muzika i video-snimci gledaju ili skidaju preko mobilnog telefona. Možda ja pogrešno shvatam koncept velnesa, ali prvo čemu bih se radovaio prilikom posete takvom objektu je ostavljanje mobilnog telefona u garderobi, da ga ne vidim i ne čujem za tih nekoliko sati velnesa koji koštaju oko 200 evra.

Jasno je da sa industrijom velnesa valja biti oprezan, selektivan i distanciran – jer, ona nas stalno drži na granici konzuma, ne dakle, ponaša se kao da je velnes nešto što se konzumira a ne kao princip stvaranja ravnoteže tela i duha. Možda ne bi bilo loše da svako od nas, za početak, posluša savet trenutno najpoznatijeg i najpopularnijeg svetskog psihologa, Kanađanina Džordana Pitersona. On savetuje svakog pojedinca da pokuša da posmatra sebe samog onako, malo sa strane, kao osobu kojoj bi trebalo da pomogne. Mnogi ljudi o sebi nikada ne razmišljaju na taj način a možda je to jedna od ključnih stvari, da reflektujemo najpre sami sebe a onda se opredelimo i za naš lični i personalni velnes-sistem.