Ko ih mrzi taj ih voli, Laibach - Tvoj Korzo petkom!

Stand: 24.05.2024, 16:11 Uhr

Nenad Kreizer, Uroš Milovanović, Darko Vlahović, Amir Kamber

Laibach iz slovenskog Trbovlja već četiri desetljeća provocira i šokira, posljednji put koncertima u Sjevernoj Koreji. Ovih dana nastupa u Njemačkoj a jedan od članova od samog početka, Ivan Novak, u ekskluzivnom razgovoru s Nenadom Kreizerom govori između ostalog o tome zašto je Laibach, uz Slavoja Žižeka, možda najvažniji slovenski izvozni proizvod? Sa scenskim pregledom iz Srbije javlja se Uroš Milovanović. Slušamo "Belu vešticu" sastava S.A.R.S.-a. Tu je i novi Mile Kekin – "Bez problema"!

Svakome tko iole prati pop glazbu i pop fenomene u posljednjih četrdesetak godina, nije potrebno predstavljati Laibach. Nastao kao provokantni kulturni projekt početkom osadesetih godina prošlog stoljeća u Trbovlju u Sloveniji Laibach i danas slovi za neuobičajnu scensku pojavu. Svoj imidž neobičnog banda potvrdili su i prije nekoliko godina kao prvi strani band koji je ikada nastupio u Sjevernoj Koreji. Laibach je do danas prošao kroz mnoge transformacije a o njima i statusu Slovenije u bivšoj Jugoslaviji ekskluzivno za Corso razgovaram s jednim od suosnivača banda Ivanom Novakom uoči njihog koncerta u Kölnu na bivši Dan republike 25.5.

Gospodine Novak, vi nastupate ove subote u Kölnu. Pitanje od nekoga tko vas prati već nekoliko desetljeća, kakva je razlika nastupati u Njemačkoj bilo krajem osamdesetih i danas?

Razlika sigurno je. Razlika je možda čak i velika. Jako teško je to za formulirati ali osjeća se razlika. Druga su vremena. I mi se, isto kao i svi ostali, trudimo da razumemo šta se događa oko nas i da korespondiramo sa tim vremenima, sa tim razlikama koje se događaju.

Ko vama danas dolazi na koncerte u Njemačkoj, da li dolaze oni isti ljudi koji su dolazili na vaše koncerte i u osamdesetima?

Pa neki da, a naravno ima i nove publike koja nas tek otkriva. Ima nešto mlađe publike, što je dobro. Tako da imamo nekakav stalni pritok publike. Uvek dolaze i mlađi, ali ima i dosta publike od pre. Zapravo nema toliko puno ako sam iskren jer mi smo ipak počeli u ranim osamdesetima. Mislim da naši prvi koncerti u Njemačkoj su bili ´83. godine, u Kölnu najverovatnije ´84. ili ´85. tako da ne vjerujem da ima baš puno te publike koja je tada dolazila.

Evo, ja se sjećam jednog koncerta u Metropolu u Berlinu krajem osamdesetih, ne mogu se sjetiti točno je li bilo ´87. Ili ´88. ali tada su ljudi dolazili na koncerte Laibacha kao na neku vrstu atrakcije iz jedne socijalističke zemlje koja se poigrava totalitarnim simbolima. Jesu li svi na zapadu vašu ikonografiju razumjeli na pravi način? Moj je osjećaj tada bio da baš i nisu.

Pa mislim, što se nas tiče, to nije toliko bitno. To razumevanje ne možeš očekivati uvek, ne možeš očekivati da će svi razumeti šta mi radimo. Nije to niti toliko bitno. Zapravo, znate kad se kad se čita, ne znam, poezija isto se ne razume sve, nego imaš neki osećaj šta si pročitao, ali nije sad, ne treba baš sve razumeti u tančine.

S tom razlikom da je čitanje poezije na jednoj drugoj razini. Ja se sjećam da sam gledao jednu reportažu nakon vašeg koncerta iz Washingtona, to je isto bilo u osamdesetima, gdje je bilo prilično agresivnih reakcija jer su vas smatrali neonacistima.

Bilo je takvih reakcija, ali to nije generalna reakcija. Mislim uvek imaš u publici takve ili drugačije ljude koji su, većina njih se trudi i pokušava prihvatiti tu neku percepciju za koju veruje da je prava, ali mislim, ima naravno i takvih reakcija gde su nas napadali jedni, ima reakcija gde su nas napadali drugi. Mislim da je to samo jedan kvalitet, jer kud bi došli da sad svi apsolutno isto razmišljaju.

I na isti način prihvaćaju.

Da, i na isti način prihvaćaju, onda tu sigurno nešto nije OK tom društvu. Mi se čak trudimo da nekako vodimo publiku u tom smeru da sama odlučuje. Šta su, šta su gledali, kako su gledali, da preuzmu u nekom smislu odgovornost za svoje vlastito razmišljanje i za svoju vlastitu percepciju. A ne da smo mi ti koji im trebamo da im kažemo kako oni moraju razmišljati.

Vi do dandanas slovite kao možda najpopularniji pop proizvod iz neke socijalističke zemlje na zapadu. Možda se to može samo, kad govorimo o Jugoslaviji, usporediti sa recimo stereotipima poput Kusturice. Kako objašnjavate to, to su vrlo različiti proizvodi? Ako kažemo da su najuspješniji pop proizvodi, kulturni proizvodi s područja bivše Jugoslavije Laibach i Kusturica, kako se snalazite u tom društvu?

I Slavoj Žižek.

To je ipak malo elitnija publika...

Pa nije, Slavoj Žižek ima veliku publiku, široku publiku, i tu se publika poklapa. I Emir Kusturica ima širu publiku kao filmsku publiku, i Goran Bregović na kraju krajeva.

Da, Kusturicu i Bregovića stavljam na jednu stranu, a onda možemo reći Žižeka i vas na drugu stranu kao dvije krajnosti iz jedne od zemalja koja mislim da još uvijek nije dovoljno shvaćena na zapadu.

Ja sam dosta ljudi sreo koji slušaju i koji su bili oduševljeni i Kusturicom i Bregovićem za koje nisam očekivao da će ikada prihvatiti njihovu pop paradigmu, ali jesu. Znači, tu se poklapa publika. Ne da smo mi sad neki veliki fanovi jednog ili drugog, ali to treba priznati, da se publike preklapaju. Na kraju krajeva, Kusturica je dobio dve nagrade u Kanu za filmove koji su jako problematični u biti. Na drugoj krajnosti slično je sa Bregovićem, a i Žižek je imao dosta problema, na jednoj strani su ga strašno prihvatili, opet ga neki drugi kritiziraju itd.

Da, pogotovo u posljednjih par mjeseci otkad se uključio u diskusiju o Bliskom istoku. No spomenuli ste jednu krajnost. Kad govorimo o krajnostima danas možda jedino u globalnom smislu Sjeverna Koreja ljudima pada na pamet. Vi ste tamo nastupili, norveški umjetnik Morton Traavik najavio vas je kao prvi bend sa Zapada koji koji nastupa u Sjevernoj Koreji i što je opet meni zanimljivo jer su vas na Zapadu nekad doživljavali kao bend s Istoka. Kakav je dojam na vas ostavilo to iskustvo koje pretpostavljam da je jedinstveno i da se ne može ponoviti više.

I Žižeka sad smatraju za najvećeg zapadnog filozofa. Svi smo mi odjednom postali deo Zapada po toj nekoj logici. Severna Koreja je bila odlično iskustvo za nas. To je jako teško opisati. Mi smo napravili film u vezi sa tim da se puno toga vidi. Bilo je odlično iskustvo jer je to, naravno, jedna veoma specifična situacija i teško je razumeti za nekoga ko nije bio tamo što se zapravo događa s tom Severnom Korejom. A ni kad si tamo zapravo nije ti ogroman broj stvari jasno, ali ipak nekako zbrojiš jedan plus jedan, vidiš je da je situacija veoma kompleksna i da to ne može da bude samo jedan vic kojeg prepričavaju zapadni mediji. Severna Koreja je zapravo jedna kompleksna zemlja i ne bih se sad izgubio u nekakvim analizama zašto je to tako kao što je, ali to je otprilike dosta slično Laibachu. Severna Koreja je jedna zemlja koju svi vole da mrze.

Meni je palo na pamet dok sam gledao Traavikov film koliko ljudima u publici zapravo nije jasno što se događa na pozornici, isto kao što je bilo to i u osamdesetima gdje god se Laibach pojavio.

Da, to je jedna specifična publika bila tamo. To nije bilo otvoreno za običnu publiku jer toga tamo nema, nego je specifična publika došla, a to je bila uglavnom stručna publika iz područja muzike. Oni jako puno razvijaju muziku na svim nivoima, muzika im je veoma bitna. Znači, tu su došli muzičari uglavnom, onda su došli kulturni aktivisti, tu su bili i diplomati koji su tamo instalirani u Severnoj Koreji i nešto malo publike, nekih tridesetak njih koji su došli iz celog sveta da vide taj koncert. Bila je jako interesantna publika i to je bilo to.

Da se ponovo vratimo na sferu kulture u Jugoslaviji, da li vas tamo smatraju domaćim bendom? Gdje god nastupali u Sarajevu, Beogradu, Skopju, Zagrebu ili Ljubljani?

Naša pozicija je jako čudna. Slovenija je već i prije bila nešto što kao da zapravo ne pripada Jugoslaviji u potpunosti. Slovenci su uvek bili tretirani kao nekakvo nužno zlo ili nešto, ne znam, to je jako teško reći. Mi smo jedni od rijetkih izvođača sa teritorije Slovenije koji može i koji ima publiku u celoj bivšoj Jugoslaviji, čak i na Kosovu gde smo isto svirali. To je u nekom smislu O.K. još uvijek držimo tu poziciju, možemo nastupati, ne primaju nas kao dio te neke estrade, nego kao to nešto što je izvanserijsko. I tako je i u Beogradu,  Novom Sadu ili u Makedoniji ili u Sarajevu, i u Zagrebu i u Sloveniji. Mi ni u Sloveniji nismo dio te neke popkulturne scene.

Opet se vraćam na te osamdesete, to ćete mi oprostiti, u jednom trenutku su vam u Sloveniji bili zabranjeni nastupi ali ste smjeli nastupati u Beogradu ili u Zagrebu. To je bilo isto tako tipično za Jugoslaviju.

Zabranili su nam nastupe i u Zagrebu i u Beogradu kasnije, bili smo zabranjivani po celoj Jugoslaviji, ali to je već za nas davno prošlo. To smo potpuno potisnuli u kraj kao dio te neke naše priče. Ali da, osamdesete su bila formativne godine, kako za Laibach, tako praktički i za ono što je od Jugoslavije nastalo, zapravo što su zemlje bivše Jugoslavije nastale kasnije nakon kraja zajedničke države.

Gospodine Novak puno hvala na razgovoru i puno uspjeha na aktualnoj turneji.