Atomska energija – dobar sluga i opak gospodar. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 06.12.2023. 26:53 Min.. Verfügbar bis 05.12.2024. COSMO. Von Sasa Bojic.
Atomska energija – dobar sluga i opak gospodar
Stand: 06.12.2023, 18:25 Uhr
Saša Bojić, Nenad Kreizer, Nada Pester
Nuklearna energija koja se koristi u mirnodopske svrhe je korisna, ali i opasna. Radioaktivni materijali ne prestaju da zrače hiljadama godina. Havarije nuklearnih elektrana su moguće, radioaktivne materije ostaju doveka. Saša Bojić nas vodi kroz istoriju najvećih havarija i posledica. Zašto je Nemačka zaključila da je opasnost korišćenja nuklearnih elektrana veća od koristi i "pogasila" sve svoje nuklearke - dok se u okolnim zemljama kuju planovi za izgradnju novih, prenosi Nenad Kreizer.
Više od 20 šefova država ili vlada je povodom svetske konferencije o klimi koja se održava u Dubaiju, najavilo da će raditi na tome da se kapaciteti nuklearnih elektrana širom sveta do 2050. godine – utrostruče.
To je tako utvrđeno specijalnom Izjavom o namerama koju je prezentirao predsednik Francuske Emanuel Makron.
Cilj te akcije je da se, kako piše u toj izjavi, da se što više ograniči zagrevanje Zemlje i da se spreči porast globalne temperature za više od 1,5 stepena. Države-potpisnice su istovremeno saopštile da bi nuklearnim elektranama trebalo upravljati „odgovorno“ kao i „u skladu sa najvišim standardima bezbednosti, održivosti i neširenja“, te da bi bacanje nuklearnog otpada trebalo da bude dugoročno regulisano.
Iza ove izjave su, osim Francuske, stale uglavnom evropske zemlje. To su Bugarska, Češka, Finska, Mađarska, Moldavija, Holandija, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Švedska, Ukrajina i Velika Britanija, a tu su i SAD, Kanada, Gana, Japan, Južna Koreja, Mongolija, Maroko i Ujedinjeni Arapski Emirati.
Lista će verovatno da se proširi, jer su i druge zemlje pozvane da joj se pridruže. Tu se i banke pozivaju da aktivno potpomognu širenje nuklearnih kapaciteta.
U Agenciji za atomsku energiju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) ova inicijativa je toplo pozdravljena. Agencija smatra da utrostručenje nuklearnih energetskih kapaciteta u svetu „otvara realističan i praktičan put“ za postizanje takozvane „dekarbonizacije“.
Da bi sve to bilo postignuto, zemlje koje su se opredelile za tu mogućnost sada treba da tesno sarađuju. Kako na planu istraživanja, tako i finansiranja, lanaca snabdevanja i angažovanja kvalifikovane radne snage.
Ali, kako uopšte trenutno stojimo sa nuklearnom energijom u svetu? Šta je to što zapravo ove zemlje hoće da „utrostruče“? Sa glavnim podacima o korišćenju nuklearne energije u Nemačkoj i svetu će Vas upoznati moj kolega Nenad Kreizer.
Nenade, koliko je nuklearnih elektrana u Nemačkoj još u pogonu?
Više niti jedna. Do sredine travnja ove godine, do 15.4. u pogonu su bila tri reaktora: Emsland, Isar 2 i Neckerwestheim 2. Ova tri reaktora su zapravo trebala biti isključena s krajem prošle godine ali je njemačka vlada zbog pogoršane situacije oko opskrbe energijom koja je uslijedila nakon ruskog napada na Ukrajinu, odlučila iznimno produljiti rad ovih reaktora za nekoliko mjeseci.
Govoriš o reaktorima u nuklearnim elektranama dakle postrojenjima u kojima se proizvodi električna energija. Ali ima i drugih reaktora razasutih po cijeloj zemlji.
Reaktori o kojima govoriš su reaktori u znanstvenim institutima, dakle nekomercijalni reaktori s pomoću kojih se vrše razna istraživanja. Oni proizvode zanemarivu količinu nuklearnog otpada u usporedbu s komercijalnim reaktorima i njihov rad je mnogo sigurniji jer funkcioniraju pod mnogo kontroliranijim uvjetima.
Dakle Nemačka je bez nuklearnih elektrana. No svi znamo, najkasnije od katastrofe u Černobilu i Fukušimi, da se posledice havarije u reaktorima osećaju i stotinama pa i hiljadama kilometara udaljenosti od same elektrane. Kako stvari stoje po sigurnost u nemačkom susedstvu.
Njemačka je, kad je u pitanju odustajanje od nuklearne energije prilično usamljena. Naime velika većina zemalja u njezinom bližem i daljem susjedstvu posjeduje nuklearne elektrane. Izuzetak su Danska i Austrija gdje su građani još u sedamdesetima na referendumu odbacili mogućnost gradnje nuklearki.
U Poljskoj također nema nuklearnih elektrana ali s tom razlikom da ovdje ne samo da nisu odustali od ovog oblika energije nego je ovo jedna od zemalja gdje se planira gradnja novih.
Dakle nuklearna energija za mnoge nije stvar prošlosti?
Nipošto. Osim Poljske i njemački susjedi poput Švedske i Francuske planiraju gradnju novih. Najdalje unutar Europske unije tu ide Francuska koja planira gradnju velikog broja klasičnih ali i tzv. mini nuklearnih centrala. Trenutno je postotak struje koja se u Francuskoj dobiva iz nuklearnih elektrana najviša u Europskoj uniji, čak 62,5 posto. Od prvobitnih planova da se ovaj postotak smanji na 50 posto do 2030. se u međuvremenu odustalo.
Slična ekspanzija se očekuje i u Slovačkoj i Češkoj, dakle također u njemačkom susjedstvu, Čaška planira dvije nove nuklearke a mala Slovačka također radi na novim reaktorima. I Mađarska slijedi ovaj put i planira gradnju nove nukleerke i to s ruskom tehnologijom.
Od njemačkih susjeda treba spomenuti i Belgiju u kojoj djeluje pet nuklearnih reaktora od kojih su neki poput reaktora 1 u nuklearnoj elektrani Tihange u blizini granice s Njemačkom, posljednjih godina bile uvijek iznova zbog sigurnosnih problema u središtu interesa javnosti.
Kako stvari stoje u zemljama regije jugoistočne Evrope?
Jedina nuklearna elektrana ikad izgrađena na području Jugoslavije, ona u Krškom, je još uvijek u pogonu. Ona podmiruje 20 posto potreba za električnom energijom Slovenije i 15 posto Hrvatske, dvije susjedne zemlje koje dijele vlasništvo nad jedinim energetskim objektom ovog tipa u regiji.
Šta je sa zbrinjavanjem otpada iz ove elektrane?
Tu još uvijek ima mnogo otvorenih pitanja. Od početka funkcioniranja ove elektrane nuklearni otpad se privremeno skladišti u prostoru same nuklearke. Sada je potrebno taj otpad premjestiti ne neku drugu lokaciju. Slovenci su izgradili prostor za međuskladištenje ali rješenje za konačno odlaganje otpada nije pronađeno. U Hrvatskoj, koja se shodno ugovoru o vlasništvu, mora pobrinuti za polovinu otpada, se neko vrijeme govorilo o mogućnosti odlaganja na lokaciji Trgovske gore, odmah uz granicu s Bosnom i Hercegovinom što je izazvalo ogromno negodovanje u toj zemlji. Za sada je pitanje konačnog odlagališta otpada iz Krškog stavljeno na led.
NE Krško
Kada govorimo o problemu otpada i uopšte o opasnostima koje dolaze od nuklearnih elektrana, na pamet nam nakon Černobila pada Fukušima i havarija u toj nuklearki koja je vladu Angele Merkel naterala da ipak prihvati odustajanje od nuklearne energije koje je odlučila prethodna vlada Gerharda Schrödera.
Fukušima Daići II, dakle nuklearka koja je 2011. uništena u cunamiju koji je pogodio Japan je ugašena i više nije u funkciji. No iako je havarija Fukušime dovela do promjene javnog mnijenja u Japanu kada je u potanju nuklearna energija i natjerala vladu u Tokiju da odustane od planova gradnje novih elektrana, Japan je još uvijek jedna od zemalja s najvećim brojem aktivnih nuklearnih elektrana, njih 33.
Kad već spominješ ove brojke, u kojoj zemlji se, globalno gledano, nalazi najviše nuklearnih elektrana?
Najveći broj nuklearki se nalazi u SAD-u, njih 93. Tu nikada nije bilo niti razmišljanja o tome da se od ovog izvora energije odustane. Nakon Fukušime je vlada tadašnjeg predsjednika Baracka Obame, doduše naredila kontrolu američkih nuklearnih elektrana. Te provjere su pokazale da se u nekim elektranama ne ispunjavaju sigurnosne standarde ali se ništa nije promijenilo.
Među zemlje s velikom koncentracijom nuklearnih elektrana spadaju i Rusija i Kina koja u budućnosti planira gradnju većeg broja nuklearki kako bi podmirila potrebu za električnom energijom rastuće kineske industrije.
Bio je to Nenad Kreizer i sada je jasno da je Nemačka prilično usamljena sa svojim konceptom nekorišćenja nuklearne energije. Konceptom prema kojem je rizik u slučaju ove energije veći od koristi koju ona donosi.
Vreme je i da se suočimo sa tim rizikom i bacimo pogled u istorijat nuklearnih havarija.
Prva havarija jednog nuklearnog reaktora uopšte, dogodila se u Kanadi, u blizini Otave, 12. decembra 1952. kada je u eksploziji u jezgru reaktora bila oštećena kupola i u okolinu prodrla radioaktivnost, jezgro reaktora je pokopano, dve godine kasnije, on je ponovo počeo s radom. Trivijalan podatak: u čišćenju elektrane je učestvovao tada mladi američki tehničar koji je 25 godina kasnije, 1977. Postao predsednik SAD – Džimi Karter.
29. novembra 1955. je u test-postrojenju za reaktore u Ajdaho Folsu u SAD došlo do nekontrolisane fuzije, reaktor se sam isključio, niko nije povređen.
Treća poznata havarija, do koje je došlo dve godine kasnije, po mnogima je najveća nuklearna katastrofa svih vremena. Desila se kod grada Kištima u Sovjetskom Savezu, 29. Septembra 1957.
Pored Kištima se nalazi Majak, stari nuklearni kompleks u Rusiji, u koji javnost nije imala pristup, i koji se za vreme Sovjetskog Saveza zvao Čeljabinsk-65.
Postrojenja ovog nuklearnog kompleksa u Južnom Uralu su više puta zadesile havarije, a najteža među njima se desila 1957, kada je zakazao sistem hlađenja u jednom od rezervoara sa atomskim otpadom. Rezervoar je eksplodirao a količina radioaktivnog zračenja koje je tada oslobođena višestruko je nadmašivala onu iz mnogo kasnije nesreće u Černobilu.
Više od 20.000 kvadratnih kilometara oko postrojenja Majak predstavlja najteže kontaminiranu radioaktivnu zonu na našoj planeti. Do danas se ne zna koliko ljudi je poginulo u eksploziji iz 1957, još manje koliko njih je obolelo ili umrlo od posledica tadašnjeg zračenja.
Najveći broj stanovnika regije nije bio obuhvaćen medicinskim nadzorom – samo tokom narednih meseci i godina je odatle evakuisano oko 11.000 ljudi. Ali se danas smatra da je najteže posledice, uključujući smrtan ishod, pretrpelo najmanje 500.000 ljudi iz oblasti oko Čeljabinska.
Saznanja o broju žrtava i narušenom zdravlju stanovnika te oblasti su u Sovjetskom Savezu držana pod ključem i tako je i danas. Teško je zamisliti razmere te nesreće. Zna se za mnoge izveštaje svedoka koji su odsjaj svetlosti ekplozije od oblaka jasno videli golim okom sa daljine od nekoliko stotina kilometara.
U sovjetskim novinama je to objašnjavano kao meteorološki fenomen ili polarna svetlost.
Ono što je u svemu najtragičnije jeste što se zna da je od početka rada kompleksa Majak 1948. godine, i pre ove katastrofe, tamo bilo havarija raznih vrsta. Mnogi Majak vide i kao „permanentni Černobil“, jer je tamošnji kompleks ostao u pogonu sve do danas, sa više od 100 havarija samo do 1970. godine. Sovjetske vlasti su to sve marljivo zataškavale. Koliko je tu bilo curenje radioaktivnosti u atmosferu, zemljište i koliko je ljudi, životinja i vode i biljnog sveta kontaminirano – o tome može samo da se nagađa.
Čitav nuklearni kompleks radi i danas, i služi i kao groblje atomskog otpada za druge zemlje koje ne znaju kud bi s tim. Onaj ko hoće tamo da baci svoj nuklearni otpad, to naravno, mora da plati Rusiji. Niko ne zna tačno kakve se tehnologije tamo tamo koriste, koliko su modernizovane i koliko su bezbedne. Nuklearnim otpadima ću se vratiti malo kasnije.
Samo malo više od nedelju dana posle eksplozije u Kištimu, u britanskom Selafildu je došlo do nekontrolisanog sagorevanja gorivnog materijala u reaktoru za proizvodnju plutonijuma za atomske bombe. Vatra je besnela četiri dana, i za to vreme su u atmosferu prodrli radioaktivni jod, kripton i ksenon. Reaktor je na kraju potopljen vodom.
Istovremeno je iz reaktora svakog dana u Irsko more sprovođeno devet miliona llitara radioaktivne vode. Stručnjaci ekoloških organizacija upozoravaju da je tom prilikom i narednih nedelja i meseci kontaminirana čitava britanska obala. Merenja organizacije Grinpis iz 1998. dakle više od 30 godina posle nesreće pokazala su da je tlo u okolini Selafilda kontaminirano u istoj meri kao i tlo u zatvorenoj zoni od 30 kilometara oko reaktora u Černobilu.
Napušteni grad Černobil, snimak iz vazduha
Deca i mladi iz Selafilda oboljevaju u proseku 10 puta češće od leukemije od dece u drugim delovima Velike Britanije.
Tokom narednih decenija u SAD je bilo ukupno devet većih i poznatih havarija. Najpoznatija je bila na Ostrvu tri milje kod Herisberga u Pensilvaniji. Tamo je hlađenje reaktora 28. Marta 1979. zakazalo i došlo je do delimičnog topljenja goriva. Bila je to dotle najteža havarija jedne amerike nuklearke. Mesto nesreće je obišao i Džimi Karter – sada u svojstvu predsednika SAD. Jezgro reaktora koje je eksplodiralo zapečaćeno je betonom – tek 1993. godine. Pre toga je više od deset godina uklanjan deo po deo reaktora.
Već u prvim vestima nakon nesreće mogla se čuti formulacija. „Sve je pod kontrolom. Nema nikakve opasnosti po javno zdravlje i bezbednost. U okolinu su prodrle samo male količine radijacije“.
I pored toga, neka istraživanja su pokazala da je – u zavisknosti od kretanja vetra – u nekim uskim sektorima u okolini reaktora došlo do radijacije koja je bila 100 do 1000 puta veća od zvanično navedene. U okolini je zabeležen i veliki porast oboljenja od kancera, velika smrtnost odojčadi, te oštećenja naslednog materijala.
Svi reaktori elektrane Ostrvo tri milje su pogašeni tek 2019. godine.
Osamdesetih godina beležimo havariju u Sen Loranu u Francuskoj, Buenos Ajresu u Argentini, te Goru u Sjedinjenim Američkim Državama. To su bile tri havarije sa malim posledicama. Ali dogodile su se još dve. Na istom mestu. Jedna od njih je bila fatalna u evropskim razmerama.
U septembru 1982. u nuklearnoj elektrani u Černobilu u Sovjetskom Savezu greškom personala je došlo do uništenja jednog od gorivnih kanala u reaktoru 1. U industrijsku oblast oko elektrane i obližnji grad Pripjat prodrla je velika količina radioaktivnih supstanci. Do danas nema pouzdanih podataka o tome koliko ljudi je zbog toga obolelo ili umrlo. Sve je zataškano koliko god se moglo, a zna se da su takozvani likvidatori koji su uklanjali radioaktivne ruševine dobili velike doze zračenja.
Nepune četiri godine kasnije, 26. Aprila 1986. u istoj elektrani je eksplodirao reaktor broj 4.
Usled niza grešaka i pogrešnih pretpostavki u izvođenju jednog eksperimenta, došlo je do naglog povećanja snage reaktora, otapanja cevi za gorivo i drastičnog povećanja pritiska pare; usledila je ogromna eksplozija koja je raznela krov reaktora. U hemijskoj reakciji do koje je tada došlo stvoren je radioaktivni oblak koji je zagadio pre svega veliki deo Evrope. Stepen radijacije u najžešće pogođenim područjima iznosio je 20.000 rentgena na sat, pri čemu je kao smrtonosna važila već i doza od 100 rentgena na sat. Nezaštićeni radnici su smrtonosno ozračeni za samo nekoliko minuta. Dan posle eksplozije, sovjetska vlada je evakuisala obližnji grad Pripjat. Ona je do poslednjeg trenutka zataškavala podatke o razmerama i posledicama katastrofe, u čemu se od nje ne razlikuje mnogo ni sadašnja ruska vlast.
Fukušima neposredno nakon havarije nuklearke
Podaci o broju žrtava katastrofe se razlikuju, već prema izvorima i kriterijumima za uzročno-posledične veze radijacije i bolesti. Prema procenama Međunarodne agencije za atomsku energiju, treba računati sa 4000 žrtava ove nesreće. Svetska zdravstvena organizacija je procenila da je ova havarija odnela 8900 života. Organizacija Grinpis smatra da je u pitanju 93.000 mrtvih. Jedna od organizacija koja se najtemeljitije bavi uticajem nuklearne energije i radijacije na ljude, Međunarodni lekari u borbi protiv atomskog rata IPPNW, ima sasvim druge podatke. Ona podseća da je vlada u Moskvi u danima posle nesreće u reaktor IV poslala ogroman broj ljudi – među njima najviše vojnika – koji su, uz lošu zaštitnu opremu, lopatama koje su često držali golim rukama, raščišćavali ruševine. Zbog visoke radijacije, ti ljudi – prozvani likvidatorima – radili su u smenama kraćim od jednog minuta. IPPNW smatra da je od posledica zračenja samo među likvidatorima do danas bilo gotovo milion žrtava. Naučnici ove organizacije podsećaju da je posle 1986. u Evropi rođeno oko 800.000 dece manje od broja koji je očekivan na osnovu normalne krivulje priraštaja.
Toliko o Černobilu.
11. marta 2011. je u blizini obala Severnog Japana došlo do zemljotresa koji je izazvao cunami-talas. On je odneo 22.000 života. Visoki talasi su u četiri od šest blokova nuklearnog reaktora Fukušima-daiči izazvali niz havarija, u tri bloka je došlo do topljenja gorivih šipki i oslobađanja ogromne količine radioaktivnog materijala koji je kontaminirao vazduh, zemljište vode i životne namirnice. Oko 150.000 stanovnika tog područja je moralo da bude evakuisano.
Od decembra 2013. Međunarodna agencija za atomsku energiju svih šest reaktora u Fukušimi vodi kao „trajno isključene“. Dosadašnji pokušaji da se robotima priđe samom jezgru otopljenih šipki kako bi se ono lokalizovalo i izmerilo, nisu urodili plodom jer zbog jake radioaktivnosti i roboti i merni uređaji zakazuju.
Procenjeno je da će demontaža i odnošenje kontaminiranog materijala iz Fukušime trajati 30 do 40 godina.
Pro tome gotovo sve informacije koje su poznate i o količini zračenja i nastaloj šteti i svemu što se desilo u reaktorima Fukušime potiču od vlasnika elektrane, kompanije Tepco.
I tu smo ponovo na početku ove priče, u godini 2011. kada je nemačka vlada saopštila da odustaje od atomske energije. Samo tri dana nakon nesreće u Fukušimi.
Pitanje koje se nameće glasi: ako je opasnost koja potiče od nuklearki veća od koristi koju one donose, zašto to tako ne vide i zemlje u okruženju Nemačke – a na početku sam pomenuo da one nameravaju da utrostruče kapacitete nuklearnih reaktora u svetu? Koliko smo u Nemačkoj bezbedni od nuklearnih padavina u slučaju da se havarija desi u susednoj Francuskoj u kojoj radi 56 nuklearnih elektrana?
I kuda sa atomskim otpadom?
Što se tiče CO2, možemo biti mirni: nuklearke ga ne proizvode. Ali dok rade, svakog dana nastaje nešto drugo: otrovan radioaktivni otpad koji mora biti bačen na neku deponiju i tamo zaliven betonom – doveka.
Samo, gde? U Nemačkoj stotine hiljada tona atomskog otpada leži u takozvanim privremenim skladištima ili basenima. Još nije nađeno rešenje gde će sve to biti prebačeno i zapečaćeno tako da tokom narednih milion godina ne ugrožava živi svet.
Trenutno na svetu postoji samo šest nuklearnih smetlišta. U samo dva se otpad još odlaže Karlsbad u SAD, i Vektor u Ukrajini – ovaj poslednji je namenjen černobilskom otpadu. Ekores u Belorusiji – isto tako za černobilski otpad – je zatvoren, baš kao i Dimitrovgrad, Železnogorsk i Seversk u Rusiji. U pitanju su uglavnom rupe iskopane duboko u zemljištu u kojima se otpad zaliva betonom.
U Finskoj se gradi deponija Olkiluoto, u Švedskoj je odobrena gradnja otpada na terenu nuklearke Forsmark.
Tu je reč o deponijama za visoko radioaktivan otpad. Za otpad srednje i niske radioaktivnosti, koji prestaje da zrači „samo“ posle nekoliko stotina godina, postoji više deponija u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Češkoj i SAD.
Tako trenutno stoje stvari. Moderne nuklearke nisu više proizvod trke u hladnom ratu, ne grade se na brzinu kao nekada, koriste moderne tehnologije sa višestrukim sistemima upozoravanja u slučaju da u procesu sagorevanja radioaktivnih šipki nešto pođe krivo. No, i ako pođemo od toga da neće više biti nijedne havarije, problem radioaktivnog otpada – ostaje.
U julu 2011 – dakle, i to u godini nesreće u Fukušimi – Savet EU je doneo smernice pod naslovom Euratom, prema kojem zemlje EU koje imaju nuklearne elektrane moraju da do 2015. podnesu Briselu svoje precizne nacionalne programe skladištenja tj. bacanja nuklearnog otpada i upotrebljenih gorivih elemenata.
To se do danas nije desilo.
