Šta je "pravi" muškarac?

Stand: 21.11.2024, 17:36 Uhr

Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber

Međunarodni Dan muškaraca je važan, mada malo ko zna za njega. Ono što je još manje poznato jeste da on ne postoji da bi bio opozit Međunarodnom danu žena, već da bi ga dopunio, kao što i emancipacija žena nije moguća bez emancipacije muškaraca. No, kada je reč o Danu muškaraca, i o pojmovima „muškosti“ ili „maskuliniteta“, nema opšteg konsenzusa o njihovim tumačenjima. Problematika je vrlo kompleksna i sa njom Vas upoznaju Saša Bojić i Maja Marić. Šta je to maskulinizam? Ko je pravi muškarac?

Eto prošao je i TAJ dan. Dan muškaraca.

I - ništa specijalno ni važno se nije desilo. Niko se nije obradovao niti potresao. Nigde u mom bližem ni daljem okruženju nisam primetio da muškarci dobijaju od žena cveće na poklon, niti da se to obeležava po firmama, a u većini medija takođe – ni pomena.

Pa sam, posle određenog premišljanja, zaključio da ipak na to mogu da dodam malo senfa, kako bi to rekao Nemac. Da govorimo „otvoreno i bez uvijanja“.

Jer, živimo u osetljivim vremenima. Pojmovi „muškarac“ i „žena“ su odavno fluidni, a poslednjih godina su postali predmet baš velikih diskusija koje se ne vode uvek i svuda sasvim korektno. Zato mi je posebno važno da kažem da u ovoj epizodi nećemo razmatrati trans-tematiku. Jer, bez obzira na to da li je i koliko za koga opravdano ili potrebno da se proglasi za osobu suprotnog pola, krajnji rezultat je uvek isti: muško - ili žensko. Izuzetak su tzv. nebinarne osobe o kojima ćemo – drugi put.

Da – postoje i osobe koje to ne vide kao „dvojstvo“, već odnos „muškog“ i „ženskog“ u sebi izražavaju procentualno, na primer 70 prema 30, što je uglavnom rezultat njihovog sopstvenog posmatranja samih sebe pa nisam siguran koliko je pouzdano kao informacija. Jer, tu svako ima neke svoje kriterijume ili indikatore. Na kraju krajeva, i sa 50 prema 50 opet baratamo odnosom „muškog“ i „ženskog“. Jer samo tim pojmovima možemo da objasnimo i ono što je „između“ ili „oboje istovremeno“.

A u ovoj epizodi se fokusiramo na muškarce koji, kao što mnogi još uvek ne znaju, imaju i svoj dan, naime, 19. novembar.

Taj dan je zapravo prvi put obeležen 1999. godine u Trinidadu i Tobagu, s ciljem da se podstakne staranje o zdravlju muškaraca, njihovoj dobrobiti i pitanjima koja utiču na njihov život.

Iako je ovaj dan često zanemaren u odnosu na Međunarodni dan žena, njegov značaj nije manje važan. Taj dan služi kao podsetnik da se razmotre specifični problemi s kojima se muškarci suočavaju, a koje društvo često zanemaruje.

Zdravlje

Jedan od najvažnijih razloga zašto je Svetski Dan muškaraca važan jeste podizanje svesti o zdravlju muškaraca. Poznato je da muškarci žive kraće od žena. U Nemačkoj je generalno reč o razlici od prosečno četiri godine sa prosečnim životnim vekom od 78 godina prema 83 koliko iznosi za žene.

Glavni uzroci ovog problema su nezdrav životni stil, manjak preventive i teško prihvatanje pomoći za mentalne i emocionalne probleme. Muškarci su skloniji razvijanju hroničnih bolesti kao što su kardiovaskularne bolesti, dijabetes i rak, a takođe imaju i veću stopu samoubistava.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, razlika u očekivanom životnom veku između muškaraca i žena globalno raste, pri čemu muškarci često zanemaruju svoje zdravlje i odlažu posetu lekaru. Ovaj problem je naročito izražen u industrijalizovanim zemljama, gde stres, nezdrav način života i loša ishrana doprinose visokoj stopi obolelih među muškarcima.

Rodna uloga i obrazovanje

Tu je i uloga muškarca u društvu. Društvo često postavlja jasne norme i očekivanja u vezi sa time šta znači biti "pravi" muškarac. Od malih nogu, dečaci su suočeni sa društvenim normama koje se odnose na to kako bi trebalo da se ponašaju, kako da izgledaju, šta da osećaju i šta da rade. Ovo može dovesti do ozbiljnih problema sa samopoštovanjem i identitetom, posebno kada se muškarci osećaju nesposobnim da ispune te norme.

Kultura koja favorizuje tradicijalne muške osobine kao što su snaga, kontrola emocija i agresivnost može dovesti do emocionalne potisnutosti. Muškarci često ne traže pomoć za mentalne ili emotivne probleme, zbog straha od stida ili društvenog odbacivanja.

Ovde dolazi do izražaja važnost promene društvenih normi i davanja prostora muškarcima da izraze svoja osećanja bez straha od osude.

Iako se rodna uloga žene u porodici često istražuje, uloga muškarca, naročito u savremenim porodicama, postala je predmet novih diskusija. Muškarci se sve više angažuju u svakodnevnim poslovima oko dece, kuće i domaćinstva.

Ipak, i dalje postoji veliki pritisak da budu primarno odgovorni za finansijsku sigurnost porodice, dok istovremeno balansiraju sa sve većim zahtevima u pogledu roditeljstva.

Ako dozvoljavate na ovom mestu jedno moje sasvim lično zapažanje. Posle 34 godine života u Nemačkoj, i stalnog ili povremenog druženja sa mnogo bračnih parova, mogu da konstatujem da su oni koje lično poznajem slika klasičnog muško-ženskog klišea. A kažem: poznajem ih dosta.

U svim tim slučajevima, muškarac je ono što se i na Balkanu zvalo „glavom porodice“. On se primarno stara o egzistenciji porodice. Ako se u porodici vozi jedan automobil, vozi ga muškarac. Kada je u pitanju kuvanje, moram reći da tu većinu čine parovi kod kojih kuva isključivo žena, nisu svi takvi, ali većina jeste, osim naravno kada se u bašti prvi roštilj, roštiljanje je iz nekog razloga i dalje pravi muški posao ali ne i naravno staranje o posuđu posle toga.

Među nemačkim parovima iz mog okruženja ne znam nijedan u kojem se o baratanju veš-mašinom, sušilicom, peglom, menjanjem posteljine i sličnim stvarima rutinski bavi muškarac. Osim u izuzetnim slučajevima kada je žena ne daj bože bolesna ili je odsutna.

Klišei su tvrdokorni

Ja tu vidim jedan prastari kliše na koji nikakav vid emancipacije bilo muškaraca bilo žena nije mnogo uticao, osim što se naravno više ne očekuje da muškarac usmerava svoju suprugu u životu, da ne kažem, da je „vaspitava“ da postane onakva kakva prema konzervativnom shvatanju žena „treba da bude“.

Isto tako, u porodicama s decom, recimo s jednim detetom, većina parova koje poznajem živi varijantu zvanu: žena tj. majka se stara o tome šta će dete obući ili jesti, dok otac angažovan na poslu, ima zadatak da donese kući novac i zato ne mora da broji pelene, ali kada dođe vikend može da priredi svom detetu nekakvu zabavu, da ga odvede na neobična mesta i da s njim luduje, praveći tako medveđu uslugu svojoj supruzi, jer se ona ta koja stalno podseća dete da treba da bude čisto, opere zube, i odradi školske zadatke, preuzimajući nezahvalnu ulogu „kućne policije“.

Zbog toga mrežama stalno i kruže beskonačne varijacije onog vica u kojem dete pita majku ovo ili ono, a kada naleti na oca, jedino pitanje koje mu postavlja glasi: „Gde je mama“? Institucija majke kao pravog utočišta realnog života a oca kao lovca (na zaradu) kao da još uvek funkcioniše i pri tome opet moram da se ogradim i kažem: govorim o iskustvu iz mog neposrednog okruženja.

No, baš zato, zbog te tradicionalne podele koja je još uvek prisutna i snažna, za mnoge muškarce balansiranje karijere i porodice postaje izvor stresa. Iako je trend da muškarci postaju aktivniji roditelji, mnogi još uvek pate od nesvesnih uloga koje društvo nameće i nisu sposobni da usklade radni život sa roditeljskim obavezama.

Tako da s obzirom na to da se roditeljske uloge srećom menjaju, podrška u obliku fleksibilnih radnih uslova i socijalne politike postaje sve važnija za očuvanje mentalnog zdravlja i sreće muškaraca u porodici.

I ovo je pravi trenutak da nam moja koleginica Maja Marić prezentira i još neke manje poznate momente kada je reč o „muškom aspektu“ emancipacije polova.

Majo, šta je maskulizam?

Oxfordov riječnik maskulizam ili maskulinitet definira kao muški pandan feminizmu. Maskulisti ne priznaju ideju univerzalnog patrijarhata, i tvrde da je prije feminizma većina muškaraca bila jednako obespravljena kao i većina žena. Međutim, u tzv. postfeminističkoj eri, u kojoj navodno živimo, maskulinisti tvrde da su muškarci u lošijoj poziciji zbog prednosti koja se daje pravima žena. Poput feminizma, maskulizam odražava niz pozicija, od želje za jednakim pravima muškaraca (primjerice, u slučajevima pristupa djetetu nakon razvoda), do militantnijih poziva na potpuno ukidanje ženskih prava.

Maskulinitet uglavnom koristimo i za opis nekakvih karakteristika i atributa za koje smatramo da trebaju biti 'prirodno muške'. Kao dominacija, agresivnost i tako to.

Da, i takava definicija dovela je i do veće rasprave o rodnim ulogama i tome jesu li one zaista urodjene ili sociološki uvjetovane. Profesorica rodnih studija, Julia Wood, sa Sveučilišta Sjeverne Karoline, opisuje maskulinizam kao ideologiju koja tvrdi da bi žene i muškarci trebali imati različite uloge i prava zbog temeljnih razlika među njima, te da muškarci pate od diskriminacije i "trebaju povratiti svoj zakoniti status muškaraca".

Sociolozi Arthur Brittan (Odjel za Sociologiju na Sveučilištu York) i Satoshi Ikeda (Concordia University, Montreal) opisuju maskulinizam kao ideologiju koja opravdava mušku dominaciju u društvu. Maskulinizam, prema Brittanu, tvrdi da postoji "temeljna razlika" između muškaraca i žena i odbacuje feminističke argumente da su muško-ženski odnosi politički konstrukti.

I upravo iz tih rasprava razvila se potreba za tzv. Muškim pokretom koji se bavi pitanjem muškaraca u suvremenom društvu.

Mnogi se podsmehuju kada se spomenu muška prava i diskriminacija muškaraca.

Da, tu i leži dio problema. Jer sada u isti koš stavljamo prava, recimo, očeva da dobiju skrbništvo nad djecom i prava muškaraca da im se za iste zločine sudi jednako strogo, iako bi točniji izraz bio 'jednako blago' kao i žene; i prava u kojima neki muškarci zahtijevaju da se žene, maltene, vrate u kuhinju, a da se njima ostavi svijet da njime upravljaju, kao što je bilo do prije sto pedeset godina. Muški pokret nije samo jedan i zato imamo problem kad ga pokušavamo definirati – on se sastoji od nekoliko pokreta koji imaju različite i često suprotne ciljeve.

Znači li to da onda ipak ima osnove za pokretanje muškog pitanja?

Itekako ima. Za početak, i same feministice često spominju težak mentalni i emocionalni teret koji nose muškarci ako žive po pravilima patrijarhata. Nesrazmjer medju spolovima itekako postoji i on je stvaran.

Tako recimo Članovi pokreta za prava očeva navode da su obiteljski sudovi pristrani prema očevima i zajedničkom skrbništvu. Vidljivo je to i po pomacima u njemačkim zakonskim uredbama koje se brinu da očevi ne ostanu oštećeni. Prema njihovim tvrdnjama, muškarci su diskriminirani i kada je nasilje u pitanju - nasilje nad muškarcima u medijima i u društvu često se prikazuje kao duhovito. Tako je i sa seksualnim napadima. Takodjer se novodi kako muškarci u prosjeku rade češće fizički zahtjevne, prljave, i opasne poslove. Zbog toga su veći brojevi i njihovih ozljeda na radu, kao i smrtnih slučajeva.

A kada smo kod smrti - veće stope samoubojstava imamo kod muškaraca nego kod žena. Osim toga, za jednake zločine i dalje tradicionalno dobivaju veće zatvorske kazne.

Da,to su sve teme zbog kojih se ove nedelje i obeležio Internacionalni dan muškaraca, 19. Novembar. Ali u zadnje vrijeme je u centru razgovora negativan maskulinitet, ovaj s anti-feminističkim predznakom.

Da, taj negativan maskulinizam došao je kao odgovor na feminizam posljednjeg vala. Dok su jedni u tome prepoznali mogućnost da se oslobode, da kažemo pjesnički, okova rodne teorije, drugi su ih doživjeli kao prijetnju.

Ti maskulinistički diskursi pokazuju snažnu intersekcionalnost mržnje, pri čemu mizoginija i muževnost idu uz LGBT-fobiju, antisemitizam i islamofobiju.

Na inicijativu političara i političarki s desnice i krajnje desnice, maskulinizam je također uvršten na političku agendu. Dovoljno je da se samo osvrnemo na nedavne političke pobjede, govorim o Trumpu, naravno, ili one koji su već neko vrijeme na vlasti, poput Viktora Orbána, koji je u jesen 2018. zabranio rodne studije u svojoj zemlji.

Europski parlament se optužuje da je instrument za nametanje egalitarne politike građanima. Maskulinističko lobiranje se tako provodi na državnoj i naddržavnoj razini, često prikrivajući svoje antiegalitarne ciljeve, jer tvrdi da vraća jednakost koje su muškarci lišeni.

Živimo u informatičkom dobu, društveni mediji, web stranice i blogovi koriste se u masovnim razmjerima. Internetsko zlostavljanje feministica postalo je glavni oblik antifeminizma. Pojavila se “manosfera” koja nadilazi granice zapadne Europe. Kao primjer za to navodi se Putinova moć, primjerice njegov čvrst stav prema punk rock grupi Pussy Riot, čije su feminističke članice 2012. osuđene na dvije godine teškog rada zbog nastupa u pravoslavnoj crkvi.

Navodno se i ubice pronalaze u ovom pokretu.

Tako je i o tome se sve češće priča. U Quebecu je Marc Lépine 1989. godine ubio 14 studentica, vođen mržnjom prema feministkinjama. U Norveškoj, Anders Breivik, koji je ubio 77 ljudi 2011., bio je ogrezao u argumentima maskulinizma i nadmoći bijele rase. Poznati su i tzv. Inceli (naziv za Involuntary celibat, nevoljni celibat) koji zagovaraju ubojstvo žena kao način teroriziranja, koje kritiziraju jer odbijaju imati seksualne odnose s njima.

Ovaj trend svjedoči o ekstremnom obliku reakcije na evolucije koje su u tijeku u pogledu ravnopravnosti spolova, a koje se vide kao napad na srce muškosti, samu bit muške dominacije. Iliti maskulinitet.

Rodna ravnopravnost i smisao Dana muškaraca

Svetski Dan muškaraca je uspostavljen i da bi bilo otvoreno pitanje rodne ravnopravnosti, jer je često zaboravljeno da muškarci takođe mogu biti žrtve rodnih stereotipa. I tu baš imamo vezu sa ovom mojom pričom jer: u mnogim kulturama, postoje pritisci na muškarce da odgovaraju rigidnim standardima muškosti, a oni koji se ne uklapaju u te norme mogu biti marginalizovani.

Ili: muškarci koji su emocionalno iskreni ili koji se bave tradicionalno "ženskim" zanimanjima, poput negovanja i brige o deci, često se suočavaju sa stigmatizacijom.

Pitanje rodne ravnopravnosti ne znači samo borbu za prava žena, već i stvaranje prostora za slobodan izraz i izbore muškaraca. Uvođenjem ravnoteže u rodne norme i ukidanjem stresa koji donosi tradicionalna muška uloga, može se postići društvo u kojem i muškarci i žene imaju jednak pristup zdravlju, obrazovanju, ekonomskim prilikama i emocionalnoj slobodi. Tako da zapravo to predstavlja da tako kažem „drugu polovinu“ priče o emancipaciji koju možemo da shvatimo kao proces u kojem su proaktivni i muškarci i žene.

Prosvećivanje u vezi sa zdravljem muškaraca takođe ima veliku važnost. Prema mnogim istraživanjima, muškarci su skloniji da ignorišu simptome bolesti ili ne traže pomoć kada su u pitanju psihološki problemi. Zato zdravstvene i mentalne usluge koje se specifično fokusiraju na muškarce mogu pomoći u razbijanju mitova i predrasuda u vezi sa traženjem pomoći i usmeriti muškarce ka zdravijem životu.

Edukacija u ranom uzrastu takođe igra ključnu ulogu. Programi koji podučavaju dečake o emocionalnoj pismenosti, rodnoj ravnopravnosti i zdravom načinu života mogu značajno doprineti smanjenju negativnih efekata koje stereotipi i društvene norme imaju na muško mentalno zdravlje.

Zaključak: Put ka boljoj budućnosti za muškarce – i žene

Svetski Dan muškaraca pruža dragocenu priliku da se osvrnemo na izazove sa kojima se suočavaju muškarci i da osnažimo njihove glasove u društvu. S obzirom na to da je društvo sve više usmereno ka rodnoj ravnopravnosti, od suštinske je važnosti da se problemi muškaraca ne zanemaruju, već da se aktivno rade na njihovom rešavanju.

Trinidad i Tobago

I na kraju samo još jedna mala digresija. Na početku sam rekao da je Svetski dan muškaraca prvi put obeležen 1999. U Trinidadu i Tobagu. Možda se neko zapitao: zašto baš tamo?

Evo odgovora: incijativu za obeležavanje tog dana pokrenuo je Dr. Džerom Teluksing  (Jerome Teelucksingh), profesor istorije na Univerzitetu Zapadne Indije. On je izabrao 19. novembar jer je to bio datum rođendana njegovog oca, koga je smatrao pozitivnim muškim uzorom.

S druge strane, malo je poznato da baš Trinidad i Tobago ima značajnu ulogu u raznim inicijativama za unapređenje društvenog uređenja ili emancipacije. Ta ostrvska zemlja je 1962. Postala nezavisna od Velike Britanije i njena borba za samoupravu je inspirisala slične pokret širom Karipskog arhipelaga.

Trinidad je bio i središte radničkih borbi tokom 20. veka, a Tubal Juraja Butler (Tubal Uriah Butler) je bio čuveni vođa radničkog pokreta koji je inspirisao sindikate širom sveta.

Trinidad i Tobago spada u prve zemlje koje su pokrenule inicijativu za borbu protiv negativnog ljudskog uticaja na klimatske promene.

I tako zapravo nije nikakvo iznenađenje što ta zemlja spada u prve u kojima je detaljno razrađena ideja o podsticanju zdravih životnih navika, mentalnog blagostanja, slobode od rigidnih rodnih normi i ravnopravnosti u porodici. To su, kako je govorio profesor Teluksing,  ključni koraci ka društvu u kojem će svi, bez obzira na pol, imati jednake šanse za zdrav, ispunjen i produktivan život.