Crna knjiga nemačkih poreskih obveznika – rasipništvo države

Stand: 09.11.2023, 17:33 Uhr

Saša Bojić, Nenad Kreizer, Amir Kamber

Savez nemačkih poreskih obveznika reaguje na pritužbe građana i beleži primere rasipanja poreza. U ovogodišnjoj Crnoj knjizi izneto je 100 primera promašene potrošnje novca. Ima tu i bizarnih slučajeva. Kako vlada razrezuje i pravda sume koje bivaju beskorisno spiskane? Itekako važno pitanje čijim je tragom pošao Saša Bojić. Nenad Kreizer podseća na šta bi se u pravilu trebao trošiti poreski novac. Koliko poreza se uopšte ubire? Je li Nemačka u medjunarodnom poredjenju drugačija od ostalih?

Crna knjiga je vrlo zanimljivo štivo. Pisci su dobri poznavaoci materije, reč je o Savezu nemačkih poreskih obveznika, organizaciji koja reaguje na pritužbe građana i beleži primere rasipanja poreza.

Citiram: „Milijarde poreskog novca politika ulaže u projekte koji zakazuju, postaju skupi ili su već na samom početku suvišni. Troškovi eksplodiraju delom zbog manjkavog planiranja. Ponekad se razvoj događaja naprosto pogrešno procenjuje, a u drugim slučajevima politika jednostavno ulaže u skupe stvari. Svim tim projektima jedno je zajedničko: troškove na kraju mora da snosi poreski obveznik.

Zato poreski obveznik ima pravo da se njegovim poreskim novcem barata štedljivo. I ima pravo da zna šta se s njegovim poreskim novcem dešava. Zbog toga godišnje istražimo više od 100 slučajeva javnog rasipništva i objavljujemo ih - u Crnoj knjizi. Od pre 50 godina mi godišnje izdajemo našu zbirku slučajeva javnog rasipništva.“

Savez poreskih obveznika ima svoju nemačku skraćenicu BdSt – Bund der Steruerzahler Deutschland i iza nje dodatak e.V. što znači da je reč o udruženju građana. I ja ću ga u daljem toku ovog podkasta zvati i BdSt, tako mi je lakše. Što se tiče činjenice da je reč o registrovanom udruženju građana, tu je važno imati u vidu sledeće: reč je o jedinom udruženju u Nemačkoj koje ovako postupa.

To znači da postoji teoretska mogućnost da se registruje i neko drugo udruženje koje ima takve ciljeve.

Smisao postojanja takve alternative bi mogao biti u drukčijoj metodologiji. Zapravo bi teoretski bilo moguće registrovati i više takvih udruženja koja bi, na primer, imala različita težišta rada. BdSt u sadašnjoj formi iznosi u javnost stotinak slučajeva, kao što sam malopre citirao. Možda bi neko drugo udruženje nastojalo da prikupi više stotina slučajeva ili da slučajeve objavljuje naprosto tokom cele godine, redosledom kojim ih obrađuje.

Teoretski bi bilo moguće i udruženje, ili organizacija, koja bi težište rada stavila na veoma krupne stvari i bavila se, recimo, opštom kritikom budžetskog okvira nemačke države i raspodelom budžeta kao na federalnom tako i na nivou nemačkih saveznih zemalja.

Na primer, nemački kancelar Olaf Šolc je najavio formiranje specijalnog fonda od 100 milijardi evra za Bundesver, i tu se mogu postavljati razna pitanja. Recimo, sa kakvim kamatama će se taj novac vraćati poveriocima, jer je reč o kreditima. BdSt takve probleme spominje, ali se njima ne bavi eksplicitno.

Isto tako se ovaj Savez ne bavi unosnim sistemom izbegavanja plaćanja poreza u Nemačkoj kojem pribegavaju razne velike kompanije, na primer, otvaranjem firmi-kćerki koje su registrovane u stranim zemljama ili teritorijama poznatim kao takozvane „poreske oaze“.

CumEx-skandal takođe nije bio tematizovan. Da podsetim: banke i drugi akteri na finansijskom tržištu su dobijali povraćaj poreza koji nikada nije ni plaćen – čime je nemačka država oštećena za najmanje 10 milijardi evra.

No, CumEx je svakako tema za poseban podkast. Važno je znati da se u slučaju Saveza nemačkih poreskih obveznika ne radi o instituciji države poput, recimo, poverenika za zaštitu podataka. Ne radi se o instituciji koja obavezno predstavlja sve nemačke poreske obveznike, mada bi njen naziv mogao da navede na takav zaključak.

To je, kao što rekoh, udruženje građana sa svim ograničenjima u metodologiji, finansiranju i uticaju u javnosti koje jedno udruženje građana može imati. Ni manje, ni više.

I pored toga, već i to što BdSt postiže zvuči sasvim spektakularno. Dovoljno je otvoriti njegov internet-portal i zagledati se u fiksni baner koji se nalazi u samom vrhu stranice.

Tu se nalaze tri brojke. Tri brojke od kojih može da Vam se zavrti u glavi.

Jedna od njih pokazuje koliki je trenutni državni dug Nemačke i ta brojka se menja svake sekunde. Može se reći da se rast duga prati u realnom vremenu.

U trenutku kada sam prvi put zapisao tu brojku, pre dva dana, dakle 8.11. u 0 sati, 17 minuta i 45 sekundi, državni dug Nemačke je iznosio: 2.499.894.326.431 evra. Prostije rečeno, dva i po biliona evra.

Levo od te brojke piše za koliko se dug povećava svake sekunde: za 3.817 evra. A desno od te sudbonosne brojke je iznos državnog duga po glavi stanovnika Nemačke i on glasi: 29.590 evra. Za svakog od nas.

Taj novac nemačka država duguje što bankama, što firmama, što pojedincima, što drugim državama. Jer država može da kreditira druge države. Ako to niste znali, od svih država kojima duguje novac, Nemačka najveće sume duguje Holandiji i Luksemburgu.

Kolike su te sume? Sa kakvim kamatama i pod kojim uslovima se one vraćaju? Uz kakve vrste protivusluga, jer protivusluge su takođe sasvim normalna stvar u tim slučajevima? E, to su pitanja u koja ne bi moglo da pronikne ni deset udruženja građana, a veliko je pitanje koliko uopšte i ima ljudi koji to tačno znaju. I koliko su takve informacije uopšte dostupne javnosti.

Zato rad BdSt ima i te kako veliki značaj. Jer, on stalno podseća na to da ophođenje države novcem koji se uzima od plate radno sposobnih građana Nemačke nije uvek svrsishodno. A iznos koji se svakome odbija od plate na ime poreza u Nemačkoj... nije mali. No o tome i nekim drugim stvarima će nas informisati moj kolega Nenad Krajcer. On će nam pomoći da bolje razumemo ovu zamršenu problematiku.

Porezni novac da bi se utrošio se prvo mora zaraditi? Nenade da prvo razjasnimo osnovno? Sve ono što država godišnje potroši se zove budžet ili proračun. Iz kojih izvora se onfinansira?

Najvećim dijelom od poreza. I to ne samo od poreza na prihod kojeg plaćaju svi oni koji zarađuju nego i od ostalih vrsta poreza, poput poreza na dodanu vrijednost, poreza na automobile, poreza na nekretnine, duhan, alkohol itd. Neki od ovih poreza ostaju u nadležnosti gradova i općina neki u nadležnosti države dakle savezne razine.

No u prihode kojima država popunjava proračun ne spadaju samo prihodi od poreza nego i od recimo prodaje državne imovine ali i kredita tj. novih zaduženja.

Na šta se u pravilu troši poreski novac?

U Njemačkoj mnogo toga financira država počevši od infrastrukture, dakle prometnica, mostova, preko obrazovanja pa do socijalnog sektora. Ovaj sektor koji se službeno zove rad i socijala čini najveću stavku u proračunu. Dakle financiranje onih dijelova društva koji svoj život ne financiraju vlastitim radom.

Dakle kad država potroši za ono osnovno, ostaju joj sredstva za druge izdatke koji nisu planirani, kao recimo 49-euro ticket ili novac za neke investicione programe. Nedavno je objavljena najnovija procjena poreskih dohodaka za sledeću godinu. Kako aktuelno stoje stvari?

Pa ne baš ružičasto. U Njemačkoj je i dalje zaposlen rekordan broj osoba, što znači i rekordan broj građana koji plaćaju porez, ali gospodarski rast se još uvijek nije oporavio nakon pandemijskog razdoblja. Dakle očekuje se otprilike ista svota poreznog novca kao i ove godine, zapravo nešto više nego prijašnje godine oko 3,8 milijardi više. No to je s obzirom na rastuće troškove i uvijek nove stavke u proračunu malo.

Treba reći da ekipa stručnjaka dva puta godišnje donosi tu tzv. poreznu procjenu: u ožujku i listopadu. Važnija je ova druga. Prema njoj bi Njemačka 2024. od poreza ukupno dobila 964 milijarde eura što je 5,2 posto više nego ove godine. Savezna razina, dakle država, na raspolaganju ima oko 440 milijardi, ostatak troše savezne pokrajine.

To zvuči dobro na prvi pogled.

To je istina ali u isto vrijeme se pojavljuje sve više troškova. Npr. neki dan je savezna vlada odlučila saveznim pokrajinama izići u susret kad je u pitanju preuzimanje troškova smještaja i skrbi izbjeglica. Industrija traži daljnje subvencioniranje električne energije. Tu je i zahtjev da se porez na dodanu vrijednost u ugostiteljskim objektima i dalje zadrži na sniženoj stopi od 7 posto što je uvedeno kako bi se ugostitelji rasteretili tijekom pandemije.

Ministar financija Christian Lindner je tvrdokoran. On kaže da je davanje novca iz proračuna za nove stavke moguće jedino ako se netko drugi nečega odrekne. A poznato je da se ministri teško odriču nečega što im je već obećano pa su svađe oko proračuna neizbježne.

Ti si spomenuo pandemiju, ali koji su još razlozi da nemačka privreda ne funkcioniše onim tempom koji se očekivao pa su zato i prihodi od poreza niži?

Iza svega stoji spori oporavak i izlazak iz krize tako da se već godinama govori o blagoj recesiji. Razlog usporenom oporavku od krize je i ruski napad na Ukrajinu i poskupljenje energenata koje je uslijedilo. Treba spomenuti i to da su središnje banke diljem svijeta nakon pandemije ponovno povisile kamate što usporava investicije. S poteškoćama se ne bori samo njemačko gospodarstvo nego i druge globalne izvozne sile poput Kine.

Opreznijoj procjeni visine poraznih prihoda je pridonijela eskalacija sukoba na Bliskom istoku i strah od novih poskupljenja energenata.

Izgleda da pesimizam dele i ekonomisti koji su izradili procenu privrednog razvoja u sledećoj godini.

Da, jučer objavljena procjena tzv. ekonomskih mudraca, što je gremij ekonomista koji savjetuju vladu po ekonomskim pitanjima, također predviđa sporo izvlačenje njemačke privrede iz krize. Za ovu godinu procjenjuju čak blagu recesiju od 0,4 posto a za sljedeću gospodarski rast od skromnih 0,7 posto.

To je, kako se navodi u vještačenju, najslabiji privredni rast svih ekonomija unutar Europske unije nakon pandemije. I ovo vještačenje spominje cijene energije kao glavnu kočnicu s obzirom na to da njemačka industrija a time i gospodarska i izvozna moć, počiva na energetski intenzivnim sektorima poput kemijske ili strojarske.

A unutar same koalicije se vode žestoke svađe oko toga na šta prioritetno treba trošiti novac.

Točno. Ovdje se sudaraju da tako kažemo, dvije različite ekonomske struje. S jedne strane imamo FDP ministra financija Christiana Lindnera koji se zalaže za stroge mjere štednje i ulaganje samo tamo gdje bi to doprinijelo poticanju gospodarstva. S druge strane imamo Zelene koji bi ulagali u ekološke prilagodbe gospodarstva što je naravno dugoročno gledano mudro ali kratkoročno košta dodatni novac bez dodatnih prihoda. I onda u sredini imamo SPD koji bi najradije ulagao u socijalni sektor.

A koliko je tu Nemačka, međunarodno gledano, drugačija od ostalih?

Njemačka međunarodno spada u zemlje s najvišim porezima, unutar Europske unije su porezi slični i veći samo u skandinavskim zemljama i Belgiji. No kritičari isto tako ukazuju na to da je u tim zemljama, poput recimo Danske, na svakom koraku vidljivo kamo odlaze ti visoki porez. Dok u Njemačkoj u javnom sektoru škripi na sve strane sa skupim zdravstvenim sustavom, nedostatkom mjesta u vrtićima i školama i infrastrukturom koja je zastarjela.

Eto, i pored toga se u Nemačkoj svake godine mnogo poreskih miliona ulupa potpuno beskorisno. Ali ima ko o tome „sitnu knjigu piše“ – građani učlanjeni u Savez nemačkih poreskih obveznika. I pošto je sada ta poreska „tablica množenja“ zahvaljujući Nenadu postala jasnija, vraćamo se Crnoj knjizi poreza.

Stotinak slučajeva rasipanja poreskog novca se našao na na stubu srama. Sam Savez poreskih obveznika piše da tu ima i bizarnih slučajeva javnog rasipništva. I daje ovaj primer.

Nemačka vlada je 2021. uz velike reči i nekoliko dana pred izbore za Bundestag, pokrenula digitalnu vozačku dozvolu i takozvani ID-Wallet – što je neka vrsta digitalnog novčanika. Ubrzo zatim, povukla je tu akciju – zbog bezbednosnih dilema i razočaranih korisnika jer ništa nije funkcionisalo kako treba. Ni godinu dana kasnije, aplikacija još nije bila dostupna. Problemi su bili strukturne prirode i pokazuju a Samo razvoj aplikacije je koštao milion evra. Problem je u tome što se polagalo na pogrešan koncept. Jer, elektronska ID-funkcija na ličnoj karti je već poznato rešenje koje postoji već više od deset godina. Bilo je dovoljno da se ona usavrši i proširi.

U Crnoj knjizi se navodi i da se u Bundesveru stalno mogu naći primeri rasipanja novca. Na primer, nabavka dva tankera za gorivo će – prema medijskim izveštajima – koštati oko 870 miliona evra. Međutim, Stručno odeljenje nemačke vojske za nabavke – koje istražuje tržište – iznašlo je da je ta cena mogla biti jevtinija za najmanje 250 miliona evra.

BdSt naglašava da su slučajevi koje je izneo u svojoj Crnoj knjizi samo „vrh ledenog brega“. Cilj Crne knjige je, prema njihovim rečima, da se da impuls za rasvetljavanje skandala i da se pažnja javnosti usmeri na loše ophođenje novcem.

Osim toga, BdSt razrađuje reformske predloge, dakle ne zadovoljava se samo time da kritikuje stanje već daje i predloge za popravljanje situacije. Ovaj Savez, po sopstvenim rečima, dovodi u pitanje privilegije državnih službenika, političara i vlade. On pokreće čak i sudske procese koji služe kao obrazac za sve druge moguće procese tog tipa i na kraju krajeva pomažu svim zainteresovanim građanima servisnim informacijama svih vrsta kao i praktičnom savetima.

U žiži ovogodišnje Crne knjige Saveza nemačkih poreskih obveznika je PR-rad nemačke vlade. Reč je o informacionim kampanjama vlade. One su u redu dok informišu, ali prestaju da budu u redu kada se pretvore u vladinu samopreklamu o trošku poreskih platiša.

Demokratija živi od komunikacije, pre svega u vremenu koje je obeleženo višestrukim krizama, i u kojem su politike odluke u žiži javnosti. I sada tu postoji samo još jedna sitnica: javnost mora biti objektivno informisana kako bi podržala vladine mere. To znači da su komunikacione strategije, informacione kampanje i troškovi za plasiranje poruka centralni instrumenti politike u toku PR-akcija.

Ali BdSt konstatuje da je veoma teško steći uvid u detalje tog rada sa javnošću i da on velikim delom ostaje netransparentan. Tako se iznosi jedan zanimljiv podatak: nemačka vlada i njoj podređene institucije i ustanove imaju više od 500 naloga na društvenim mrežama. Osim toga imaju i više od 1000 internet-stranica sa kampanjama, edukativnim filmovima i filmovima za stvaranje imidža, reklama, manifestacija, pa čak i takozvanih „Let’s play“ demonstracija računarskih igara.

Ali, citiram: „pored eksplicitno navedenih naslova (filmova, tekstova i slično) koji ukazuju da je reč o radu sa javnošću, postoji i više od 150 naslova iza kojih se takav rad krije mada to nije navedeno. Jasno je: reklamna mašinerija politike radi punom parom“.

Da bi sve to funkcionisalo, vlada je samo 2021. godine za takve stvari izdvojila 67,2 miliona evra. Taj novac je plaćen specijalizovanim PR-agencijama.

Od 2020. godine naovamo je zabeležen veliki rast takvih izdataka i to pre svega zbog takozvanih protivpanedmijskih mera za vreme korone. Za takve mere je vlada od 2020. do 2023. godine imala na raspolaganju 634 miliona evra.

U vezi s tim Savez poreskih obveznika vidi šest osnovnih rizika koji mogu da dodvedu do nepotrebnopg rasipanja novca.

Rizik br. 1: da vladina samoreklama nadjača stvarno informisanje.

Rizik br. 2: da zabava nadjača informisanje, ako se na primer reklama prezentira u vidu zabavnih emisija ili priloga.

Rizik br. 3: da javnost dobije skraćene – što bi značilo nedovoljno precizno diferencirane – poruke. Savez navodi primer vladinog slogana: „Mi rasterećujemo Nemačku“. To je poruka iza koje može da se krije sve i svašta, a nedovoljno prostora je ostavljeno činjenici da je „rasterećenje“ finansirano novim i velikim dugovima.

Rizik br. 4: visoki troškovi – upitna korist. Kada je ovaj rizik u pitanju, BdSt navodi primer iz 2022. godine, u vreme zaoštravanja energetske krize. Vlada je tada pokrenula kampanju „80 miliona zajedno za energetske promene“, kako bi građanima dala „savete za štenju energije i povećanje energetske efikasnosti“. Na taj način su građani informisani, recimo, o dejstvu skraćivanja vremena provedenog pod tušem. Jer to štedi toplu vodu i time energiju.

Do kraja 2025. godine, ta kampanja treba da se finansira sa maksimalno 83 miliona evra iz takozvanog „Klimatskog i transofrmacionog fonda“. BdSt navodi da je prošle godine ta kampanja već progutala 38,3 miliona evra.

Razradu odgovarajućih koncepata vlada je poverila dvanaestorim agencijama za medije i komunikacije. Sve to da bi se građani motivisali da štede energiju. Problem je u tome što uspeh te kampanje ne može da se ozbiljno izmeri. Citiram: „Ostalo je sasvim nejasno da li je kampanja uopšte postigla željeni cilj. Umesto toga, moto glasi: daju se prilično šturi saveti uz nebulozno merenje ciljeva – i rasipanje mnogo novca poreskih obveznika“.

Rizik br.5: nedostatak transparentnosti. U istraživanjima Saveza poreskih obveznika se ispostavilo da politika nije dovoljno transparentna kada je reč o komunikaciji o troškovima i evaluacijama. Savez navodi da se stalno objavljuju polugodišnji izveštaji o pojedinačnim merama a da se pri tome ne navodi ko su akteri koji u merama učestvuju i koliko se na njih tačno troši.

I konačno, rizik broj 6 leži u manipulaciji.

Na početku sam pomenuo da vlada sa svojim podređenim instancama ima više od 500 naloga na društvennim mrežama. Tome treba dodati i gotovo 500 međunarodnih naloga nemačkih predstavništava u inostranstvu. Ne zna se tačno koliko broj ljudi te naloge održava.

U okviru informacione kampanje Ministarstva zdravlja sa sloganom „Vakciniši se“ petoro takozvanih influensera je 2021. godine dobilo ukupno 245.000 evra, a angažovanje influensera za reklamiranje telefonske korona-aplikacije je 2020. Koštalo 1,1 milion evra. Tačna kalkulacija svih troškova nije moguća jer se vlada obično poziva na - poslovnu tajnu.

Opasnost se krije i u tome što autentičnost influensera služi kao pokriće za to da se političke akcije predstavljaju kao posebno dobre. I što nije jasno i glasno rečeno ili napisano da influenseri to rade za nemačku vladu i da ih ona plaća.

Kao posebnu opasnost BdSt navodi i influensersko reklamiranje novih zakona pre nego što se u Bundestagu i Bundesratu uopšte pokrene čitanje zakona i glasanje. Tu se ne radi o pitanju smisla predloženih zakona, već o pitanju zašto je pre parlamentarne diskusije o njima njihovo reklamiranje plaćeno 26 miliona evra. A to je bio slučaj u jeku korone.

Pitam se: da li je to način da se preko javnosti izvrši pritisak na poslanike parlamenta?

U Crnoj knjizi se navodi i koliko novca stranke izdvajaju za svoje reklamne kampanje, a koliko same savezne zemlje. Ali, za to bi bio potreban još jedan čitav podkast, pa ću to ostaviti zainteresovanima da sami istraže u Crnoj knjizi.