Maternji jezik: Bosanski, hrvatski, srpski i delfinski?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 31.07.2024. 27:15 Min.. Verfügbar bis 31.07.2025. COSMO. Von Sasa Bojic.
Maternji jezik: Bosanski, hrvatski, srpski i delfinski?
Stand: 31.07.2024, 14:21 Uhr
Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber
Maternji jezik, to jest jezik na kojem se odrasta, uvek je u prednosti nad svakim kasnije naučenim jezikom. To važi i u slučaju da neko dete odrasta sa dva maternja jezika. Ni na jednom drugom, naknadno naučenom, mogućnosti izražavanja neće biti toliko bogate kao na jeziku ili jezicima sa kojima se poniče. Saša Bojić duboko zaranja u temu. Govore li delfini maternjim delfinskim jezikom? Svet "maternjeg podjezika", dakle žargona, nam približava Maja Marić. Kako se u Slavonskom Brodu kaže "baba"?
Na svetu danas ima više od 7000 živih jezika. Evo, kako biste odgovorili na pitanje: za koliko jezika znate? Ja bih možda počeo da nabrajam i stigao bih do 40. Posle toga bi počeli pokušaji da otvorim još poneku fiočicu u mozgu, ali više od 50 ne bih postigao iz glave.
Neka bude 50 – eto koliko je to malo u poređenju sa brojem od 7000 i više jezika. I u tome i jeste stvar. Taj broj je zapravo neslućeno veliki. Čak i ako znamo da tih 7000 jezika govori sedam milijardi ljudi, to je onda - jedan jezik na milion stanovnika Zemlje.
Jezici su vrlo nejednako zastupljeni
Naravno, to je čisto računska vrednost koja nema veze sa realnom situacijom i ljudskom istorijom. A ona je išla svojim tokom tako da danas imamo sledeći rezultat: jezik koji najviše ljudi na svetu govori kao svoj maternji jezik je – mandarin, 917 miliona Kineza. Ubedljivo najviše. Na drugom mestu je španski sa 460 miliona ljudi i na trećem engleski sa 379 miliona ljudi.
O ovome ima dosta statistika koje mogu da ponešto odstupe jedna od druge; ovde je reč o podacima za 2021. banke podataka Ethnologue koja te statistike vodi od 1951. godine. Njoj ćemo se vratiti malo kasnije.
Sada, dok smo još pri suvim brojkama, da napomenem i da su tokom istorije i osvajanja učinila svoje. Zato imamo situaciju da engleski jezik govori najviše ljudi na svetu – 1.120.000.000. To je tri puta veći broj od ljudi koji engleski govore kao maternji jezik. Da podsetim i na tu razliku. A i da se vidi kako može da se meri i kulturna ekspanzija neke nacije.
Maternji jezik, to jest, jezik na kojem se odrasta, uvek je u prednosti nad svakim kasnije naučenim jezikom. Maternji jezik se uči tako što se on živi od rođenja.
Sve to važi i u slučaju da neko dete odrasta sa dva maternja jezika: ni na jednom drugom, naknadno naučenom, jeziku mogućnosti izražavanja neće biti toliko bogate kao na jeziku – ili jezicima – sa kojima se odrasta.
Kada se jezik služi nama
To je upečatljivo formulisao jedan Nemac, univerzitetski profesor, u razgovoru sa jednim novinarom „Špigela“ iz sredine devedesetih godina. On je tada imao šezdeset godina i gotovo trideset godina je predavao na jednom univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Državama – naravno, na engleskom jeziku kojim je dobro ovladao u svojim dvadesetim godinama.
Ne samo što je predavao, već je na engleskom napisao i mnogo naučnih radova. Svako ko ga sluša bi mogao da posvedoči da on perfektno govori engleski. Tako je i novinar, onako usput, konstatovao da je čoveku sa takvim znanjem engleskog svejedno da li se izražava na tom ili na svom maternjem nemačkom jeziku.
Ali, profesor je odgovorio da to nije tačno. Da, kad god piše ili govori na engleskom, ima okvir koji ga ograničava. Da i posle trideset godina rada u SAD-u, ima osećaj da zapravo engleski jezik određuje šta će on reći ili napisati, da se na neki način engleski služi njime – a ne obratno.
Naravno, to ne znači da se on na engleskom izražava zbrkano – daleko od toga. Ali, engleski je za njega ostao naučen strani jezik na kojem on jednostavno ne može da izrazi sve nijanse koje bi mogao na nemačkom.
Ako ne može da izrazi sve nijanse koje želi, nema drugog izbora nego da na engleskom bira izraze koji su tome – najpribližniji. I tako to ide: nešto bude vrlo približno, nešto malo manje približno, nešto još manje približno. I na kraju to bude možda koherentan tekst, ali svakako drukčiji od onog koji bi napisao na maternjem jeziku.
I to je još najmanji problem kada se radi o akademskom izražavanju. Jezik nauke je obično vrlo precizan. Tako da nije problem, na primer, prevesti reč „struktura“ sa bilo kojeg na bilo koji jezik.
Ko zviždi kroz sokne?
Problemi su mnogo veći - na mnogo manje akademskom nivou.
To je primetio svako ko je poput mnogih drugih migranata došao u Nemačku srećan zato što je završio nekakav početni kurs nemačkog jezika, i sada može da primeni to znanje i širi ga. I taman se tako uključi u neki razgovor, i onda mu do ušiju doleti rečenica: „hat er durch die Socken gepfiffen“.
Šta sad? Premišljamo se i premišljamo šta smo upravo čuli, naime, da je neko „zviždao kroz sokne“. Dok smo u istom razgovoru, tu ne pomaže ništa osim da skupimo hrabrost i direktno upitamo: a kako to neko zviždi kroz čarape? Na šta ćemo dobiti odgovor: ne zviždi on bukvalno kroz sokne, nego se to kaže za nekog ko je bio tu, recimo sedeo u kafani, pa ustao i otišao.
Nije baš ohrabrujuće za nemačke jezičke početnike. Ali kroz to se mora proći.
Prevod izraza i tekstova je uvek adaptacija koja u idealnom slučaju na kraju izgleda kao da je tekst zapravo napisan na jeziku na koji se prevodi. I sada zamislimo kako li jedan izraz kao što je: „durch die Socken pfeiffen“ izgleda u prevodu na više od 7000 maternjih jezika ovog sveta. Koliko li se tu pojavljuje zviždanja, duvanja, rapršivanja, raznih čuda iz biljnog ili životinjskog sveta, mitologije, prirodnih elemenata i sličnih stvari?
Malo ko zna kako su u njegovom maternjem jeziku nastali takvi idiomi. Ali njihovo postojanje je dokaz da ljudsko iskustvo dovodi do međusobnog prožimanja jezika i stvarnosti.
U maternjem jeziku, imamo osećaj da su jezik i svet koji nas okružuje za nas mnogo jače povezani nego kada se služimo naknadno naučenim stranim jezikom.
Maternji jezik je pun emocije, ličnog doživljaja i tradicije
To se odnosi posebno na rečnik koji smo usvojili u detinjstvu. Na primer, kada izgovorim reč „kiša“, onako samu za sebe, bez određenog konteksta, onako kako sam je naučio u detinjstvu, nju će u mojoj glavi pratiti nekakva apstraktna slika kiše, sa varijacijama, ali će tu negde biti diskretno prisutni i zvuk, i miris, generalno atmosfera, i razna osećanja. Ti elementi nisu razdvojeni i raščlanjeni, oni su prisutni u zvučanju reči kao celina doživljaja koju nemam kada recimo izgovorim reč „Regen“.
To je glavna odlika maternjeg jezika koja ga razdvaja od svih ostalih jezika naučenih školskim metodama. U njemu su sve vreme prisutni lično iskustvo, lični doživljaji, lični putevi saznavanja sveta koji nas okružuje.
Ima tu jedna zanimljiva teorija koju je utemeljio nemački lingvista Leo Vajsberger (Leo Weisberger) početkom šezdesetih godina. On je konstatovao da u svakoj individui postoji jedan duhovni međusvet (Zwischenwelt) u kojem se susreću ljudski razum kao takav i svet koji nas okružuje. To je prostor interpretacije sveta. Prostor u kojem postoji određeni poredak. Prostor u kojem imenujemo pojave na osnovu tog poretka.
A mi to, po Vajsbergeru, činimo uvek u skladu sa potrebama zajednice u kojoj smo ponikli ali bez svesti da se to dešava.
To je jedan od razloga zbog kojih u emigraciji, i pored udobnog života, još uvek možemo da budemo nezadovoljni, iako u velikoj meri vladamo jezikom nove domovine. Jer, kada boravimo tamo gde nismo ponikli, nedostaje nam taj emotivni „oblak“ koji prati pojmove našeg maternjeg jezika. Reči stranog jezika su za nas tako često samo nekakvi proizvoljni skupovi glasova koje znamo napamet a često nam bivaju i odbojni.
Ugroženo je 40 odsto jezika
Upravo zato je čuvanje maternjih jezika zapravo čuvanje mnogostrukosti ljudskog duha. Siguran sam da bi se malo kome svidela ideja da svet bude jednoobrazan. Nažalost, u vremenu globalizma i dominacije engleskog jezika kao nepisanog koda za međunarodno sporazumevanje, mnogostrukost je ugrožena.
Među više od 7000 svetskih jezika, 40 odsto njih je ugroženo, poručuju stručnjaci Centra za proučavanje svetskih jezika Etnhologue. I podsećaju: za one koji govore ugrožene jezike, oni su podjednako važni kao i jezici koji su najrasprostranjeniji na svetu.
Ako neki jezik ima uređen rečnik, gramatiku i pravopis, onda je on standardizovan. A u svakom standardizovanom jeziku postoji i jedno specifično iskakanje iz norme koje se zove žargon. Žargon je neka vrsta naličja standardnog jezika. On se ne smatra pravilnim, ali je uvek interesantan jer je nadogradnja prirodnog jezika.
Ako nije specijalno stručan, esnafski, žargon uvek proističe iz poigravanja ljudi – svesnog ili nesvesnog - sa svojim maternjim jezikom.
Maja Marić
Svet "maternjeg podjezika" - žargona - približiće nam moja koleginica Maja Marić. Majo, kako tebi ide iskakanje iz normi?
Moram ti priznati da se bojim da ja sad već ulazim u kategoriju onih ljudi u srednjim godinama koji misle da su još mladi, a klinci ih gledaju kao penzionere obučene u odjeću svoje mladosti. Evo, i "klinci" je izraz koji mislim da je koristila moja generacija u žargonskom govoru, ali nisam sigurna da je uopće u upotrebi i dalje.
Teško je definirati i popisati žargonizme, jer definicija žargona kaže da se radi o specijaliziranom jeziku ili terminologiji koja se koristi unutar određene profesije, industrije ili društvene skupine. Baš zato se često sastoji od tehničkih izraza, akronima i izraza koji mogu biti nepoznati onima izvan tog određenog područja.
Žargon služi kao skraćeni način za učinkovitu komunikaciju pojedinaca unutar određene zajednice, ali tu je važno imati temelj zajedničkog razumijevanja terminologije. I to se najbolje vidi kada gledamo žargon, recimo, IT-jevaca (eto ti opet jedan žargonizam, mislimo na ljude koji se bave programerskom strukom) ili medicinara, pa tako i mi koji nismo usko vezani uz te profesije znamo što znači dijagnoza, prognoza ili placebo efekt. S druge strane, moja baka će se već teže snaći u žargonu IT-jevaca koji koristi pojmove kao što je 'moraš to rifrešat', 'imamo bag' ili 'ctrl alt dilit'.
A osim što moraš biti dio određenog sistema, moraš i pratiti korak novih pojmova, skupina i vremena. Jer žargon uvijek evoluira. I standardni jezik je živ organizam, mijenja se konstantno, ali ne toliko brzo kao žargon. Žargon se razvija tijekom vremena kako se pojavljuju nove tehnologije, metode ili koncepti. Odražava dinamičnu prirodu različitih područja i prilagođava se uključivanju inovacija i promjena. I najlakše je uočiti promjene kada pratimo žargon srednjoškolaca i studenata. On je vječno promjenjiv i česte su situacije da i profesori koji s njima provode vrijeme, odjednom ne razumiju dio razgovora koji se pred njima odvija.
Recimo, u Hrvatskoj svakih par godina možemo naići na projekte raznih srednjih škola koje naprave Rječnike žargonizama koji vrijede za tu generaciju i oni odlično pokazuju koliko brzo se žargon mijenja. Baš sam gledala jedan iz 2019. koji su izradili učenici gimnazije u Slavonskom Brodu, iz kojeg sam ja inače. Projekt je rađen četiri godine, što znači da su prikupljani žargonizmi, otprilike, deset godina nakon što sam i sama maturirala u gimnaziji. I mogu ti reći da mi je dio žargonizama poznat, poput baljezganja, kante (auto), tena, daveža, čobana i maturalca. S druge strane, nisam znala da se kaže narezati se kada se napiješ, da ti je vlastita baka bankomat, da ne piješ rakiju nego kerozin ili eliksir, a da se pušiti iza gimnazije ide u bekstejdž. I za njih su jeans hlače farmerke, lače, pantalone, a za mene neće nikada biti ništa drugo nego samo i isključivo – rifle.
Postoji i šatrovački govor (često nazivan šatrovački jezik), žargon koji postoji i u bosanskom, i srpskom i hrvatskom jeziku. Najviše se koristi u većim urbanim središtima, a riječi u šatrovačkom se stvaraju permutovanjem slogova. Na primjer, riječ nemoj postaje mojne. Nova riječ ima isto značenje kao i originalna.
Sjećam se kakav dojam je na mene ostavila pjesma Hladnog piva kada sam ju prvi put čula kao tinejdžer, a draga mi je i dalje. Za one koje zanima, evo mala domaća zadaća – potražite ju pod nazivom Bačkizagre stuhpa šeja.
A sada bez šale, jezičarima i stilistima je proučavanje žargona jako zanimljivo jer zapravo jako puno govori i o društvenim kretanjima. Tako je poznat slučaj kada je u hrvatski žergon ušao izraz ‘biti u banani’ – nakon što je naš tada još uvijek neosuđeni premijer Ivo Sanader rekao da ‘smo u banani’.
Tu vidimo kako žargonizmi ostavljaju jak dojam kada se koriste u pisanoj formi, pogotovo službenoj, kao što su mediji. I taj istup je zakotrljao lavinu do te mjere da smo imali i reklamne kampanje s tim sloganom, pokretnute teme na raznim forumima, korišten je u svim varijacijama kao naslov raznih političkih kolumni i sada je ovo jedan uobičajeni žargonski izraz koji će razumjeti gotovo svaki Hrvat. E sad, kako ga prevesti i koliko će ga lako ili ispravno koristit netko tko uči hrvatski kao drugi ili treći jezik je skroz druga tema.
I još samo jedna zanimljivost – znaš li da je žargon zapravo izrazito maskuliziran? Naime, moj profesor stilistike, inače poznati lingvist i autor Rječnika hrvatskog žargona, Tomislav Sabljak, kaže da se žargon oduvijek smatrao "muškom stvari", u njemu su prevladavale "muške" teme kao što su sport i erotika i da je okrutan, neuvijen i nesentimentalan, i to sve zato što su muškarci skloniji ruganju i ironiji od žena.
Tome u prilog ide i podatak da najviše sinónima u žargonu ima – ženski spolni organ. Čak 295.
Osim toga, 2021. su učenici škole u Dugoj Resi u Hrvatskoj u svom projektu uočili nešto što drugi stručnjaci nigdje nisu naveli – da su hrvatski žargonizmi pod velikim utjecajem srbizama, a ne samo anglizama, što je posljedica velikog utjecaja srpske youtube i Tik tok scene. Neke od najzanimljivih riječi koje mladi redovno koriste su reši, đuskati i gaser.
Eto, žargon je sigurno najteže prevoditi na druge jezike, a neke stvari je sasvim sigurno nemoguće prevesti bez velikih gubitaka u značenju.
Bila je to Maja Marić sa objašnjenjima žargona, a ja bih sada malo napustio okvir naših prirodnih jezika i kratko se posvetio i komunikaciji među - životinjama.
Dr Dulitl postaje stvarnost?
Da li životinje imaju slične probleme sa svojim maternjim jezicima? To ćemo uskoro saznati zahvaljujući – veštačkoj inteligenciji.
Naučnici širom sveta već „hrane“ algoritme mašinskog učenja najrazličitijim tonskim snimcima iz životinjskog sveta, na primer, iz mora. Prema dosadašnjim saznanjima, najverovatnije je da kitovi i delfini imaju lična imena kojima se oslovljavaju. Kako stvari stoje, delfini komuniciraju i sa drugim vrstama u moru, pa se pročulo da, kada se sretnu sa jednom specifičnom vrstom kitova, koji imaju svoj jezik, sa njima komuniciraju na trećem jeziku, kao što mi imigranti ovde u Nemačkoj sa drugim imigrantima iz celog sveta komuniciramo na nemačkom.
Proći će još dosta vremena dok se jezici iz životinjskog sveta ne klasifikuju, i dok nauka ne utvrdi njihove standarde. Ali teoretski će biti moguće da se u doglednoj budućnosti izrade odgovarajući rečnici, na primer, „srpsko-delfinski“. To neće biti lako s obzirom da životinje u komunikaciji ne koriste samo fonetske znakove, već i pokrete tela, ili različite frekvencije i njihove kombinacije.
Ali, kada mašinsko učenje bude savladalo bar osnove jezika raznih životinja, ljudi moći sa njima da komuniciraju kao što je to mogao doktor Dulitl. Uz pomoć džepnog AI-prevodioca. Da i ne pričam o tome koliko će to promeniti odnos kućnih ljubimaca i njihovih vlasnika. Pogotovo onih koji i sada rado pričaju sa svojim životinjama. I ubeđeni su da se dobro razumeju sa njima.
Ethnologue – kad lingvisti spasavaju svet
Da se vratim sada ljudskim jezicima uz još par reči o istraživačkom projektu Ethnologue. Već sam napomenuo da je započet 1951 – u njemu učestvuju lingvisti koji već decenijama akribično rade na aktuelizaciji svetske mape jezika. I tu mapu zaista imate na internet-sajtu ethnologue.com (za korektno pisanje pogledajte u tekst ovog podkasta).
Na mapi je trenutno prisutno svih 7.164 jezika koji se govore u svetu. Mapa je interaktivna i na njoj zaista imate 7.164 tačkice u koje možete da zumirate, kliknete na neki jezik i onda otvorite podatke o njemu. I tu možete da vidite koliko je mnoštvo jezika na mestima koja su poprilično daleko od Evrope.
Na primer, na severnoj obali Papue-Nove Gvineje tačke su prosto načičkane jedna do druge. Sve su to različiti maternji jezici koji se zovu: Liki, Kvestan, Mo, Sunum, Keiđar, Betaf, Maves, Kamtuik, Santani, Ormu, Kvinsu, Bongo, Dineor, Jarsun, Tarpia, Sovari i... tako može da se ide unedogled, samo na jednom malom potezu od oko 400 kilometara.
Veliki broj takvih jezika je ugrožen, što znači da postoje stanovnici koji ih govore, ali nema više dece koja sa njima odrastaju, već ta deca uče verovatno neki službeni jezik koji je time postao njihov maternji. Ima jezika koje aktivno koristi još samo po nekoliko desetina ljudi.
Kada kažemo – kao na početku ove epizode – da je ugroženo 40 odsto svih tih jezika, onda to znači da je ugroženo 40 odsto „međusvetova“ o kojima je pisao lingvista Leo Vajsberger. A to dalje znači da je ugroženo 40 odsto načina na koji se međusobno oblikuju svet i jezik sa kojim ljudi odrastaju.
Svaki od tih načina je jedna ekskluzivna i neponovljiva perspektiva gledanja na taj svet. A znamo koliko nam različite perspektive pomažu da o tom svetu stvarno nešto i naučimo. Zato vođenje računa o maternjim jezicima i stalno naglašavanje njihovog značaja i te kako imaju smisla.
