Reči kojima nije potreban prevod. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 04.12.2023. 27:52 Min.. Verfügbar bis 03.12.2024. COSMO. Von Boris Rabrenovic.
Reči kojima nije potreban prevod
Stand: 04.12.2023, 18:40 Uhr
Boris Rabrenović, Violeta Oroši, Nada Pester
U ovom izdanju podkasta donosimo jednu lepu priču o saradnji studenata iz Beograda i Prištine, iz koje je nastao “Rečnik reči kojima nije potreban prevod”. O čemu se tačno radi, kako je nastala ta ideja i koliko poznavanje jezika, koje uvek doprinosi boljem razumevanju među ljudima, u ovoj priči može doprineti rušenju predrasuda i boljem međusobnom razumevanju. O tome Boris Rabrenović razgovara sa koleginicom iz Prištine Violetom Oroši i Borivojem Lazićem, studentom albanologije iz Beograda.
80-tih i 90-tih godina prošlog veka, u kosovskim nastavnim programima za osnovne i srednje škole, učenici su kao obavezan predmet učili albanski i srpski jezik. Skoro 30 godina se mlade generacije ne sporazumevaju na jednom od ova dva jezika. Engleski jezik je postao “normalan” način međusobne komunikacije. Međutim, poslednjih godina, zbog posla, mogućeg zapošljavanja, a i zbog činjenice da žive jedni pored drugih više vekova, slušaju istu muziku, imaju slične kuhinje, iste bajke i mnoge legende, jedan broj mladih Srba i Albanca počinje da se više interesuje za učenje jezika i kulture svojih komšija. U poslednjih deset godina organizovano je više kurseva učenja albanskog ili srpskog jezika, objavljen je i albansko-srpski rečnik, obavljeno nekoliko besplatnih online kurseva, a krajem novembra ove godine, na inicijativu profesorke Katedre albanologije Nore Bezera, studenti novinarstva na Univerzitetu u Prištini i albanologije u Beogradu, objavili su Drugo izdanje “Rečnika reči kojima nije potreban prevod”, Ovaj Rečnik objedinjuje pojmove koji su zajednički u albanskom i srpskom jeziku i pruža kontekst za etimologiju i istorijsko poreklo reči i naglašava kulturne i istorijske veze između kosovskih Srba i Albanaca.
Na telefonskoj liniji je naša saradnica u Pristini Violeta Oroši, sa kojom ćemo razgovarati o potrebi poznavanja albanskog ili srpskog jezika među mladima i uopšte građanima na Kosovu.
Violeta, zanimljiva je ideja da se objavi Rečnik reči koje svakodnevno koriste Albanci i Srbi. Albanski i srpski jezik pripadaju istoj porodici jezika, indoevropskoj, ali nisu u istim jezičkim grupama ili granama?
Da to je tačno, Srpski jezik spada u grupu Baltičkih, odnosno južnoslovenskih jezika, a albanski jezik predstavlja posebnu grupu jezika, kao sto posebnu grupu čine na primer grčki ili keltski jezik. Jezici jesu različiti, ali ako se okrenemo bliskoj prošlosti, na Kosovu je znatan broj ljudi, naravno pored maternjeg govorio i jezik svojih sugrađana. Jezik se učio u školama, ali najbolje u igri sa komšijskom decom. Na primer u Prištini, bilo je sasvim normalno da i mlađe generacije govore više jezika, albanski, srpski, turski i romski jezik. I nije bilo nikakvih predrasuda. Predrasude prema jeziku započele su političkom krizom 80-tih godina, kada su prekinuti kontakati između Albanaca i Srba, tako da ni njihovi potomci nisu imali priliku da uče jezik svojih komšija. Utoliko je i ovaj Rečnik o rečima koje ne treba prevoditi značajan, a u njegovom stvaranju učestvovalo je troje studenata Katedre novinarstva Univerziteta u Prištini i troje studenta Katedre albanologije u Beogradu.
Kažeš da mladi Albanci ne govore srpski, a Srbi ne govore albanski jezik. Kako je ova grupa studenata funkcionisala? Kako su se oni sporazumevali?
Jedna od sudentkinja koja je učestvovala u stvaranju Rečnika reci kojima nije potreban prevod Eljvira Krueziu, inače studentkinja novinarstva, kaže da su nakon prethodnih priprema, na ovom Rečniku intenzivno radili tri dana u Draču u Albaniji, i da studenti albanologije izvanredno znaju albanski jezik, da ona ne zna tako dobro srpski, te da su koristili i engleski jezik. Studenti su uspeli da identifikuju nove reči, tako da sada recnik sa ovim dopunjenim, drugim izdanjem sadrži 800 reči kojima nije potreban prevod. Predlažem da čujemo šta je još rekla Eljvira Krueziu:
“Te zajedničke reči su veoma interesante, jer poreklo vode uglavnom iz turskog jezika. One imaju značenje i jasne su, jer potiču iz istorije, kada je Osmanska Imperija proširila svoju vlast na Balkanu, na Kosovu i u Srbiji, i ostavila iste reči. Tako, jedna reč koja nas je nasmejala i koja je jako interesantna je “aman zaman”. Koriste je i Srbi i Albanci, isto je shvataju, sa istim znacenjem i baš smo se zbog toga šalili. Ista je stvar kada je u pitanju reč “ćef”, da “ćef”, kada smo za stolom i pijemo neko piće, to je za “ćef”. To je bilo jako interesantno. I tu shvataš važnu stvar, da nismo toliko različiti.”
Studentkinja treće godine novinarstva na Univerzitetu u Prištini Elvira Kryeziu
Čini se da kada ljudi mogu da se sporazumevaju bez poteškoća, stiču utisak da su nekako bliski, da se brišu mnoge razlike!?
Da to jeste interesenatno, mislim da je takav utisak stekla i Eljvira. Kaze da i pored aktulene političke situacije upravo kultura spaja Albance i Srbe, jer se o njoj govori, ima isto znacenje te da je kroz rad sa studentima iz Beograda videla da nema puno razlika medju njima. Posebno insistira da je jezik osnova za bolje međusobno razumevanje. Evo šta je jos rekla Eljvira:
“Jezik je glavni element za izgradnju mira. To sam rekla i pre deset dana na promociji ovog Recnika i sve vise razmisljam u tom pravcu. Jezik je kljucni element, za nas novinare je kljucni element za posao, ali za ljude uopste je kljucni element za izgradnju mira. Jezik je taj koji donosi i rat i mir i dobro, u zavisnosti kako ga koristiš, a to zavisi od ljudi.”
Poznavanje jezika drugoga, posebno na Kosovu, od velikog je značaja. Ne samo za međusobno razumevanje, nego kada su posao ili biznis u pitanju. Pretpostavljam da je do sada bilo i drugih inicijativa za učenje srpskog ili albanskog jezika?
Da, do sada je bilo više inicijativa, seminara,kurseva. Višemesečni kurs organizovao je Centar za mir i toleranciju u Gračanici, Medija Centar u Čaglavici, sličan kurs su održali i TV mreža i Centar za istraživačko novinarsko u Prištini. Pre dve godine je Centar za socijalne inicijative, iz Severne Mitrovice, zajedno sa prištinskom kancelarijom Međunarodne organizacije za migracije, kreirala multimedijalnu platformu za učenje srpskog i albanskog jezika. Tada se na kurs jezika prijavilo oko 900 ljudi, a naredne godine oko 800. Profesori Prištinskog i beogradskog Univerziteta objavili su albansko- srpski rečnik koji sadrži 40 hiljada reči, a nedavno je običnim građanima Kosova ponuđen i online rečnik, koji im može pomoći u svakodnevnoj komunikaciji. Interesntno je i da od 2021. godine funkcioniše Program balkanistike u sklopu Univeriziteta u Prištini, gde se uče jezici regiona, aktuleno albanski, srpski, hrvatski, a u planu je da se studentima ponudi učenje i drugih jezika regiona.
"Rečnik reči kojima nije potreban prevod" objavljen je u sklopu Artsphere projekta podrzanog od Švajcarske kancelarije za saradnju na Kosovu, a pripremili su ga kosovske nevladine organizacije "Integra", Centar za afirmativne društvene akcije "Casa" i "Barabar" Centar. Ovaj Rečnik se može pronaći u PDF izdanju i besplatan je za sve zainteresovane. Autorka rečnik je Nora Bezera, lingvista i profesorka na Katedri Albanologije, a koautor je Marija Orović, lingvista i profesorka engleskog jezika Univerziteta u Beogradu.
Borivoj Lazić student albanologije, jedan je od onih koji su učestvovali u stvaranju ovog rečnika.
Borivoje, od tvoje koleginice Eljvire Krueziu smo čuli da odlično govoriš albanski jezik. Kako si se odlučio da upišeš albanologiju?
Mogu da kažem da ga pričam tečno, a to se u suštini desilo spontano. Ja sam ovde iz Bujanovca, to je malo mjesto na jugu Srbije, gde je baš mešano stanovništvo - Srbi, Albanci i Romi i prosto taj suživot i harmonija u kojoj živimo ovde me je navela da krenem da razmišljam u tom smeru. I muzika pre svega, meni se albanska muzika jako dopala. Prvo sam se preko muzike upoznao s albanskim jezikom. Spontano se desilo to, hteo sam da pokažem da je moguće da Srbin govori Albanski i da treba da imamo što više takvih primjera dobre prakse.
Možeš li da nam navedeš nekoliko primera reči koje koriste i Albanci i Srbi?
Ima dosta anglicizama međutim, prevladavaju, naravno, turcizmi jer smo i mi i Albanci bili toliko dugo pod Turcima da su neke reći ostale. Na primer čaj, čarapa, džezva, baterija isto, administracija. Ima ih baš dosta, ima i nekih reći koje čak ni mi nismo znali da su iste. Obično te osnovne reći koje svi znamo koje su iste u svim jezicima, one su odmah na prvi pogled iste, ali postoje i neke reči u kojima je isti samo koren, a da mi to nismo ni znali.
Reci, šta je cilj rečnika "Reči kojima nije potreban prevod"?
Cilj je da pokažemo koliko smo zapravo slični a koliko se baš malo poznajemo. Što je zapravo tužno s obzirom na to koliko dugo zajedno živimo. Cilj je da se vidi da kad se spoje Srbi i Albanci, možda da se napravi jedna dobra stvar koja će koristiti i nama i i budućim generacijama i prošlim.
Obrazovni sistemi na Kosovu su odvojeni. Albanci pohađaju nastavu po kosovskom sistemu, a Srbi po sistemu Srbije. Čini se da je teško zamisliti da bi se u aktulenoj političkoj situaciji, reklo bi se nepomirljivoj situaciji između Albanaca i Srba, na primer mladi Srbi odlučili da pohađaju nastavu na Univerzitetu u Prištini? Kako funkcioniše program Balkanistike?
Upravo tako. U stvari grupa profesora uključujuci i aktuelnu dekanku Filološkog fakulteta u sklopu prištinskog Univerziteta Linditu Rugova Sejdiu, pokrenula je inicijativu za osnivanje Katedre balkanistike jos 2012. godine, ali posle više neuspešnih pokušaja, danas funkcioniše kao Program balkanistike, uz nadu da će jednoga dana biti transformisan u Katedru. Jedan od problema je i obezbeđivanje predavačkog kadra. Evo šta je za naš program izjavila dekanka Lindita Rugova Sejdiu:
“Da bi smo akreditovali jedan program na Kosovu, treba da imamo određenog profesora, i taj profesor mora da bude iz određene studijske oblasti. Nismo mogli da angažujemo profesora iz Severne Mitrovice, jer oni ne priznaju Republiku Kosovo, s druge strane nismo mogli angažovati profesora koji nije redovni profesor na Univerzitetu u Pristini. Imali smo razne zakonske barijere i do danas nije rešeno pitanje nostrifikacije diploma profesorke koja dolazi iz Beograda, koja je veoma otvorenog uma i bliska sa našim studentima. Takvi problem nas još uvek prate, ali nadamo se da ćemo ih rešiti.”
Dekanka Filološkog fakulteta na Univerzitetu u Prištini Lindita Rugova Sejdiu
Koji je glavni motiv funkcionisanja ovog programa i da li ima zainteresovanih za studiranje?
U početku je bilo veoma malo zainteresovanih za četvorogodišnje studiranje ovog programa.Ovaj je program još uvek u razvoju, ali se svake godine broj zainteresovanih povećava, trenutno je od 17 studenata, jedna studentkinja iz srpske zajednice, jedna iz bošnjačke i jedna iz turske, a ostali su albanski studenti. Lindita Rugova Sejdiu kaže da je glavni cilj pokretanja ovog Programa poboljšanje međujezičke i međukulturne komunikacije na Kosovu i regionu Zapadnog Balkana, kao i integracija i približavanje manjinskih zajednica. Evo šta je još izjavila:
“Program je takav da je na prvoj i drugoj godini fokusiran na učenju što više jezika, a onima koji imaju problema nudimo dodatne kurseve u Centru za jezike za učenje, na primer, albanskog, srpskog, hrvatskog i drugih jezika. U trećoj i četvrtoj godini vrši se profilizacija, da li žele da budu prevodioci, nastavnici... Planiramo u budućnosti da akreditujemo i master program prevoda albanski -srpski- engleski, jer imamo veoma velikih problema i žalbi koje nam dolaze iz pravosudnog sistema, zbog mnogih predmeta koji su nezavršeni zbog nedostatka prevodilaca.
Violeta, poslednje pitanje. Kako sam shvatio nakon završenog studiranja programa Balkanistike, student će imati mogućnost zapošljavanja!?
Potrebe za jezicima regiona su velike, kako u javnom tako i privatnom sektoru. Na Kosovu su zvanični jezici albanski i srpski jezik, a jezici drugih zajednica u opštinama gde čine znatan broj. Nakon završenih studija mogu da se zaposle kao prevodioci, kao tumači jezika, da rade kao nastavnici, budu savetnici ili istraživači za međukulturne odnose u regionu Balkana, a mogu da budu i regionalni stručnjaci za komunikacije u javnom i privatnom sektoru. Kada je u pitanju značaj poznavanja jezika druge zajednice ili jezika u regionu, predlažem da za kraj cujemo iskustvo Lindite Rugove Sejdiu, koja često provodi odmore u Crnoj Gori i Hrvatskoj.
“Kada ideš kao turista koji govori engleski skuplje te košta, a kada ideš kao turista koji govori jezike regiona cene su jeftinije. Polazim iz praktičnih razloga, a da ne govorimo o važnosti kulturnog aspekta. Nije dobro da se ni albanski ni balkanski jezici uče izolovano, treba da se uče u balkanskom kontekstu. A za Kosovo, koje je i Ustavom definisano kao višejezična i multikulturna drzava, to je neophodno.”
