25 godina od NATO bombardovanja SRJ. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 25.03.2024. 25:39 Min.. Verfügbar bis 25.03.2025. COSMO. Von Maja Maric.
NATO protiv Srbije - 25 godina kasnije
Stand: 25.03.2024, 18:43 Uhr
Maja Marić, Aleksandar Timofejev, Boris Rabrenović
U Srbiji je obilježeno 25 godina od početka bombardiranja ove zemlje od strane NATO saveza. Maja Marić saznaje zašto se i dalje ne zna točan broj žrtava, materijalne štete i zašto pravni spor o ovoj vojnoj akciji nije završen. Aleksandar Timofejev izvještava o tome kako se obilježava četvrt stoljeća od početka bombardiranja Srbije, a povjesničar Milivoj Bešlin, objašnjava sve što se događalo u pozadini ovog događaja i kako politika sjećanja utječe na današnje stanje.
U Srbiji je juče (24.3.) obilježeno 25 godina od početka bombardiranja ove zemlje od strane NATO saveza. Bombardiranje je trajalo 78 dana, a završeno je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma kojim su, u najkraćim crtama, srpske snage sigurnosti napustile Kosovo i sve je vraćeno u okvire politike, a pitanje konačnog rješenja nije završeno, kako znamo, do danas.
Zamjenik stalnog predstavnika Rusije pri Ujedinjenim narodima, Dmitrij Poljanski, rekao je da su tada "prvi put u modernoj posljeratnoj povijesti Europe nasilno narušene granice nezavisne države". Na zahtjev Moskve, danas, 25. marta, biti će održana sjednica Savjeta sigurnosti povodom 25. godišnjice agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Poljanski je poručio u objavi na Telegramu da je upravo ova akcija postala svojevrsna polazna tačka za krizu u odnosima između Rusije, koja nije prihvatila takvu samovolju, i Zapada koji ju je branio na sve moguće načine. Sjednica je zakazana u 15 sati po njujorškom vremenu, odnosno u 20 sati po srednjoevropskom vremenu.
Milivoj Bešlin je povjesničar i viši znanstveni suradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Gospodine Bešlin, neki kritičari kažu da srpska državna politika sjećanja NATO bombardiranje predstavlja kao bezrazložni napad na miroljubivu zemlju koja nikome ništa nažao nije učinila. Da li tako misli i većina građana Srbije?
Ja bih se pozvao na istraživanja javnog mnjenja koja postoje o tome. Većina građana Srbije danas se vrlo selektivno seća devedesetih godina ili se uopšte ne seća. Oni su zapravo prihvatili ono što je zvanična državna propaganda bila Miloševićeva devedesetih godina na koju se u potpunosti naslonila današnja Vučićevska propaganda. I to nije samo originalno sećanje ideologije srpskog nacionalizma i Vučićevog autoritarizma koje indukuje građanima ovu vrstu selektivnog sećanja da je u pitanju bio napad, ničim izazvan na jednu miroljubivu zemlju itd. To je danas državno sećanje i ruskog zločinačkog režima u Moskvi.
Dakle, zvanična politika sećanja i zvanična politika Putinovog režima je danas upravo bazirana na tome i tu je ponovo u stvari srpski nacionalizam samo krak ruskog nacionalizma i imperijalizma koji u stvari u svojim odmeravanima sa zapadom koristi jednu lažnu kulturu sećanja na ratove u Jugoslaviji devedesetih godina, ne bi li danas Putinov režim opravdao svoju zaista ničim izazvanu agresiju na Ukrajinu.
Državne institucije nisu do dana današnjeg našle shodnim da prebroje i popišu sve žrtve stradale 1999. godine. Zašto?
Pa to je tradicionalno u Srbiji. Kada govorimo o politici sećanja ideologije srpskog nacionalizma kao vladajuće u Srbije je da se zapravo žrtve nikada ne popisuju, da nikada ne dobiju nekakav dignitet i poštovanje u punoj meri zbog toga što su žrtve uvek poligon za dalje manipulacije, za dalje zloupotrebe i za upravo taj martirološki obrazac mučeništva i ugroženosti koji je ustvari pogonsko gorivo te ideologije, tog nacionalizma. Ako pogledate ratove koje je Srbija vodila u 19. veku, takođe nisu prebrojane žrtve. Nikada nisu na pravi način prebrojane srpske žrtve u Prvom svetskom ratu, upravo jer su i tada korišćene u unutrašnjo-političke svrhe tokom političkih borbi u Kraljevini Jugoslaviji i onda je uvijek bilo zgodno prenaglašavati te žrtve, uvećavati brojeve, koliko god da je bilo stvarnih žrtava, a brojke su bile velike i strašne, uvek je bilo dobro u političkim borbama te brojeve uveličavati.
Ali kako na bombardiranje gledaju građani Srbije danas i kako se obilježava ova godišnjica, zna Aleksandar Timofejev.
Saša, je li u Srbiji danas sve u tonu ove godišnjice?
Moram reći manje no što bi se to moglo očekivati. Do samog dana godišnjice, to jest nedelje, retko u kojim medijima je pominjano da se približava taj datum, a tek tada su se pozabavili tom temom i to ne na previše opširan način. Valjda su i dnevni događaji i sve što se događa u zemlji i svetu doveli do toga, da, izuzev u srcima i sećanjima onih koji su izgubili svoje najmilije, bombardovanje Srbije polako odlazi u istoriju. U Prokuplju je održana centralna manifestacija obeležavanja kojoj su prisustvovali predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije, brojni predstavnici vlasti a okupljenima se obratila i sestra najmlađe žrtve bombardovanja, jedanaestomesečne bebe Bojane Tošović. Pomeni su održani i u drugim gradovima gde je bilo puno poginulih, pre svega u Beogradu i Nišu.
Spomenik stradalima u bombardovanju Radio Televizije Srbije
Broj poginulih, materijalna šteta?
U brojnim emisijama i tekstovima pominjane su cifre poginulih. I dalje se spekuliše između hiljadu i tri i po hiljade poginulih vojnika, policajaca i civila, među njima osamdeset devetoro dece, a broj ranjenih se procenjuje na oko 6.000 osoba. Navodi se da je u akciji u Srbiji pogrešno navođenog imena “Milosrdni anđeo”, što je sva je prilika tada bio još jedan plod Miloševićeve propagande jer se ona prosto tako nije zvala, izvršeno, ovo su nezvanični podaci, preko 2.300 napada u kojima je bačeno 22.000 tona eksploziva, između ostalog i sa osiromašenim uranijumom, i veliki broj kasetnih bombi. Razorena je infrastruktura, brojni privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće. Šteta se meri u milijardama Evra.
Razrušene zgrade Generalštaba i Miniistarstva odbrane u Beogradu
Povodom 25 godina od početka bobardovanja su se oglasili i ambasadori zemalja koje su učestvovale u bombardovanju?
Da. Ambasadori Nemačke, Francuske, Italije, Norveške, Amerike i Velike Britanije u Beogradu su saopštili da, kako su naveli, je operacija Savezničkih snaga pokrenuta nakon što su iscrpljena sva politička i diplomatska sredstva i da ona nije bila usmerena protiv naroda Srbije. Izrazili su i duboko žaljenje zbog izgubljenih ljudskih života na Kosovu i u Srbiji ."Danas se sećamo i žalimo za izgubljenim životima nedužnih, ali i razmišljamo o našoj zajedničkoj budućnosti sa Srbijom i Kosovom u evropskoj porodici naroda", navodi se u zajedničkom saopštenju. Na to je sa govornice u Prokuplju reagovao Aleksandar Vučić rečima da su oni u stvari hteli da kažu, citiram: ”Jeste ne žalimo, mi smo svoj posao komadanja Srbije obavili. Ja im kažem: niste, jača je Srbija i ovaj narod, ne možete da nam ukinete slobodu, i vazduh možete da nam ukinete, slobodu vam nećemo dati. Nikada nećemo dobrovoljno pristati da nam uzmete Kosovo i Metohiju", rekao je Vučić.
Aleksandar Vučić na skupu u Prokuplju
To su oštre reči?
Da, ali uobičajene kada predsednik šalje poruke, da kažem, za domaću upotrebu.
Saša, a koje teme preovlađuju u medijima kada se danas govori o bombardovanju Srbije?
Zavisi od toga o kojim se medijima radi. Oni bliski vlastima, a isti su nekako po pravilu skloni da ako ne veličaju, ono bar opravdavaju nekadašnji režim Slobodana Miloševića, podsećaju kako je do bombardovanja došlo bez dozvole Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Oni drugi, istražuju da li se bombardovanje moglo izbeći i da li je tadašnji vrh države svesno ušao u rat sa NATO-om, žrtvujući narod zarad očuvanja pozicija. Tako mnogi citiraju intervju koji je Nebojša Vujović, diplomata i tadašnji važan Miloševićev čovek za vezu sa inostranstvom pre svega Amerikom, dao jednom ovdašnjem nedeljniku. Na pitanje kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao, on je odgovorio da je Miloševiću prenosio poruke koje je dobijao od visokih stranih zvaničnika da je odluka doneta i da pretpostavlja da su mu je i direktno preneli američki izaslanici koji su u Beogradu boravili posle kraha pregovora u Rambujeu, malo pre početka bombardovanja. Milošević na to, očigledno, nije reagovao.
Srušen most u Novom Sadu
Saša, za kraj, kako se ti setiš početka bombardovanja.
Sećam se do detalja, kao da je juče bilo. Vozio sam se tog popodneva ka tada legendarnoj B 92, radio stanici gde sam radio sve dok nas nisu zabranili, i onda čuo potmuo zvuk prve sirene za vazdušnu opasnost. Mislim da mi je to bio najstrašniji momenat, a čitavo bombardovanje sam proveo u Beogradu i doživeo svašta, čak i pršteći zvuk rakete koja preleće direktno iznad moje glave. Ta neizvesnost, kad ne znaš šta te očekuje za sekund, minut, sat… No, posle se čovek nekako valjda navikne. Posle par dana, kao i veliki broj ljudi, prestao sam da idem i u skloništa. Radio sam tokom čitavog bombardovanja za WDR, kao i sada, i to mi je puno psihički pomagalo. Srećom, što je najvažnije, niko mi iz porodice niti kruga bližih prijatelja nije postradao, a bilo je sijaset prilika. Na sve nas koji smo preživeli to bombardovanje, ono je, siguran sam, ostavilo manje ili više vidljive, ali ozbiljne posledice.
